Page 428 - Thomas Mann - Čarobni breg

dražesnom Cigankom. Bila je dražesna, sa cvetom za uhom, jedno divlje, fatalno žensko
stvorenje, koje ga je tako omađijalo da je potpuno iskliznuo iz koloseka, sve joj žrtvovao,
pobegao iz vojske, otišao s njom u krijumčare i u svakom pogledu izgubio čast. Kad je dotle
dospeo, ona ga se beše već zasitila, pa je pobegla od njega s nekim matadorom, jednom
tiranskom ličnošću sa sjajnim baritonom. Svršilo se time što ju je mali vojnik, bled kao krpa
u licu i razdrljene košulje, probo nožem pred cirkusom, na šta ga je ona upravo i izazvala...
Ova moja priča je prilično bez veze. Ali, na kraju krajeva, otkud mi je došla na pamet?«
Pri pomenu noža, Mener Peperkorn je promenio svoj sedeći položaj u postelji. Pomerio se
malo u stranu, okrenuo naglo lice svome gostu i zagledao mu se ispitivački u oči. Sad se jače
ispravio, naslonio se na lakat i rekao: »Znam. Čuo sam, mladi čoveče, i sad mi je sve jasno.
Dopustite mi jednu lojalnu izjavu na osnovu vaših saopštenja. Da nemam sedu kosu i da me
nije smlatila ova opaka groznica, vi biste me našli spremna da vam kao čovek čoveku, sa
oružjem u ruci, dam zadovoljenje za uvredu koju sam vam i ne znajući učinio, a ujedno i za
onu koju vam je nanela moja saputnica i za koju sam vam takođe dužan dati zadovoljenje.
Svršeno, gospodine — vi biste me videli spremna. Ali, pošto vidite kako stvari stoje, vi ćete
mi dopustiti da učinim jedan drugi predlog. Evo toga predloga. Ja se sećam jednog
razdraganog trenutka, odmah u početku našeg poznanstva — sećam ga se, iako sam tada
malo više povukao
— dakle jednog trenutka u kome sam, prijatno dirnut vašim karakterom, imao nameru da
vam bratski ponudim da govorimo jedan drugom ti, ali sam odmah osetio da bi to bilo malo
prenagljeno. Lepo, ja se pozivam na taj trenutak, ja se vraćam na njega i objavljujem da je

tada zaključeno odlaganje isteklo. Mladi čoveče, mi smo pobratimi, ja proglašavam da smo
braća. Vi ste govorili o jednom opštenju na ti, koje ima svoj puni smisao — i naše ti imaće
punog smisla, smisao bratstva po osećanju. Godine i bolest me sprečavaju da vam sa oružjem
dam zadovoljenje; ja vam ga nudim u ovom obliku, ja vam ga nudim u obliku bratskog
saveza, kakav se inače zaključuje protiv trećega, protiv sveta, protiv koga bilo, a kakav ćemo
mi zaključiti za nekoga. Uzmite svoju vinsku čašu, mladi čoveče, i ja ću se opet mašiti svoje
vodenjače, čime ne mislim da vređam ovo mlado resko vince —«
Svojom kapetanskom rukom koja je malo podrhtavala, napuni on čaše, pri čemu mu je
Hans Kastorp sa puno poštovanja i pometnje bio na usluzi.
»Uzmite!« ponovi Peperkorn. »Ukrstite svoju ruku s mojom i pijte tako! Ispijte do dna!
— Perfektno, mladi čoveče. Svršeno. Evo moje ruke. Jesi li zadovoljan?«
»Naravno, to nije pravi izraz, Mener Peperkorne«, reče Hans Kastorp, kome je malo teško
palo da punu čašu ispije nadušak, i koji je otirao maramicom koleno, jer se prosulo na nj
malo vina. »Milije mi je reći da se osećam neizmerno srećan i da ne mogu još da shvatim
kako mi je tolika čast odjednom pala u deo. Otvoreno da priznam, meni se čini kao da
sanjam. To je ogromna čast za mene — ne znam čime sam je zaslužio, u svakom slučaju na
pasivan način — na drugi način zaista ne — i ne treba se čuditi ako mi se iz početka bude
činilo malo neobično da se na ovaj način izražavam, ako počnem da zamuckujem — osobito
u prisustvu Klavdijinom, koja možda na svoj ženski način neće biti sasvim sporazumna s
ovim aranžmanom...«
»Ostavi to meni«, odgovori Peperkorn, »a ostalo je stvar vežbe i navike! A sad idi, mladi
čoveče! Ostavi me, sine moj! Mrak je, veče se već sasvim spustilo, naša prijateljica može
svakog časa da se vrati, a možda bi bilo zgodnije da se ne susretnete baš u ovom trenutku.«
»Zbogom ostaj, Mener Peperkorne«, reče Hans Kastorp i ustade. »Kao što vidite, ja sam
savladao svoj opravdani zazor i već se vežbam u ovom smelom oslovljavanju! Imate pravo,
već se smrklo. Mogu da zamislim gospodina Setembrinija kako iznenada ulazi i pali svetlo