Page 431 - Thomas Mann - Čarobni breg

obavesti i Setembrinija i Naftu da će se kola zaustaviti pred njihovim vratima, i, najzad, da
poruči dva landauera za tri sata.
U određeno vreme sastali su se pred portalom kuće Berghof: Hans Kastorp, Ferge i Vezal
očekivali su tamo njihova gospodstva da siđu iz svojih kneževskih soba, zabavljajući se u
međuvremenu time što su tapšali konje, koji su svojim crnim, vlažnim, nezgrapnim usnama
jeli šećer sa njihovih dlanova. Saputnici su se pojavili na ulazu sa malim zakašnjenjem.
Peperkorn, čija je kraljevska glava izgledala malo izdužena, stajao je u dugom, malo
iznošenom ulsteru na vrhu stepenica, pored Klavdije. U znak pozdrava beše podigao malo
svoj mekani, okrugli šešir i nečujno izustio nekoliko reči. Zatim je izmenio stisak ruke sa
svakim od trojice gospode koji su izišli u susret paru do podnožja stepenica.
»Mladi čoveče«, reče tom prilikom Peperkorn Hansu Kastorpu, stavljajući mu svoju levu
ruku na rame, »... kako je, sine moj?«
»Najlepše zahvaljujem! A kako se oseća druga strana?« odvrati upitani.
Sijalo je sunce, bio je lep, svetao dan, ali su dobro uradili što su obukli polusezonske
kapute. I gospođa Šoša je imala na sebi topao mantil sa opasačem, sašiven od vlaknaste
tkanine sa krupnim kockama i čak sa malo krzna oko ramena. Rub svoga filcanog šešira beše
malo povila u stranu pomoću vela maslinaste boje, čiji su joj krajevi bili vezani ispod brade,
a to joj je tako ljupko stajalo da je većina prisutnih osetila prosto bol u srcu — samo ne
Ferge, jedini koji nije bio u nju zaljubljen. Ta njegova ravnodušnost imala je za posledicu da
mu je pri provizornom dodeljivanju mesta, dok se ne utrpaju u kola i eksterne zvanice, dato
zadnje sedište preko puta Menera i madam Šoša, u prvom landaueru, dok se Hans Kastorp —

kome nije izmakao jedan Klavdijin podsmešljiv osmeh — popeo sa Ferdinandom Vezalom u
druga kola. Slabunjavi sobar, Malajac, uzeo je takođe učešća u ovome izletu. On se pojavio
iza svoje gospode, sa jednom velikom korpom ispod čijeg su poklopca strčali grlići dve
vinske boce. On je tu korpu sklonio pod prednje sedište prvih kola i čim je, sedajući pored
kočijaša, prekrstio ruke, konji su dobili znak i kola su se, zavrnutih kočnica, počela spuštati
niz okuku.
I Vezal je primetio onaj osmeh gospođe Šoša, pa je, pokazujući svoje kvarne zube, rekao
povodom toga svome saputniku:
»Jeste li videli, kako vam se podsmehnula što morate da se vozite sa mnom u kolima? Da,
da, ko gubi, ne gine mu podsmeh. Da li se ljutite i je li vam odvratno što sedite ovako pored
mene?«
»Priberite se, Vezale, i ne govorite tako nitkovski!« prekori ga Hans Kastorp. »Žene se
osmehuju u svakoj prilici prosto zato da bi se osmehnule. Ne služi ničem da čovek svaki put
pravi pitanje od toga. Zašto vi sebe tako potcenjujete? Vi imate, kao svi mi, vrlina i mana.
Vi, na primer, vrlo lepo svirate one partije iz Sna letnje noći, to ne može svako. Treba opet
ovih dana da nešto odsvirate.«
»Da«, odgovori bednik, »vi mi govorite sa takve visine, a vi i ne znate koliko ima
bestidnosti u vašoj utehi i kako me time samo još više unižavate. Lako je vama da govorite i
da tešite sa svog visokog ata, jer ako se danas i nalazite u prilično smešnoj situaciji, vi ste
nekad držali dizgine i bili, svemogući bože, u sedmom nebu, osetili ste njene ruke oko svoga
vrata, i čim pomislim na to, mene počne nešto da peče u grkljanu i ispod grudi — a vi u
punoj svesti onoga što vam je palo u deo gledate sa visine na moje prosjačke jade...«
»Nije lepo da se tako izražavate, Vezale. Štaviše, u krajnjoj je meri odvratno — ja nemam
potrebe da vam to prećutkujem — što vi meni prebacujete bestidnost, a razume se da je i to
ružno što vi polažete baš na to da budete odvratni i što se neprestano unižavate. Zar ste zaista
tako ludo u nju zaljubljeni?«