Page 427 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Ako je to pitanje«, odgovori Hans Kastorp, »i ako vam odgovorim potvrdno, to pre
svega ne bi značilo da ja ne umem da cenim ogromno preimućstvo koje mi daje poznanstvo
sa vama, pošto je to preimućstvo nerazdvojno povezano sa razočaranjem o kome
govorite.«
»Hvala vam, mladi čoveče, hvala vam. Ja cenim ljubaznost vaših reči. Međutim, ako
ostavimo po strani naše lične odnose...«
»Teško je to učiniti«, reče Hans Kastorp, »i za mene nije nikako preporučljivo da ne
vodim o njima računa ako hoću potvrdno i bez svake pretencioznosti da odgovorim na vaše
pitanje. Jer ta okolnost da se Klavdija vratila u pratnji jedne ličnosti vašeg formata, ta
činjenica mogla je, razume se, samo da pojača i pogorša nezgodu koja je za mene ležala u
tome što se ona uopšte vratila u pratnji jednog drugog čoveka. Ona mi je zadala mnogo
posla, a zadaje mi ga i danas, ja to ne poričem, pa sam se namerno, već prema svojim silama,
držao pozitivne strane cele te stvari, što će reći da sam se držao svojih iskrenih osećanja
prema vama, Mener Peperkorne, pri čemu je uostalom bilo i malo pakosti prema vašoj
saputnici, jer žene ne gledaju rado kad se njihovi ljubavnici slažu.«
»Zaista —«, reče Peperkorn i sakri jedan osmeh, prešavši šakom preko usta i brade, kao
da postoji opasnost da bi ga gospođa Šoša mogla videti kako se smeška. I Hans Kastorp se
diskretno smeškao, a zatim su, kao po sporazumu, obojica pognuli glave.
»Ova mala osveta«, produži Hans Kastorp, »mogla mi se na kraju krajeva dopustiti, jer,
ukoliko ja dolazim u pitanje, ja zaista imam nekog razloga da se požalim, — ne protiv
Klavdije ni protiv vas, Mener Peperkorne, već da se uopšte požalim na svoj život i sudbinu, a

pošto uživam čast vašeg poverenja i pošto je ovaj sutonski čas u svakom pogledu neobičan,
pokušaću da se o tome makar poizdaleka izjasnim.«
»Molim vas da to učinite«, reče učtivo Peperkorn, posle čega Hans Kastorp nastavi:
»Ja se, Mener Peperkorne, izodavna bavim ovde gore, već godinama, — tačno i ne znam
koliko dugo, a to su godine života, pa zato i govorim o životu, a vratiću se još i na sudbinu, u
pravom trenutku. Moj rođak, kome sam želeo da učinim kratku posetu, bio je vojnik, pun
čestitih i smelih namera, ali mu to nije ništa pomoglo, jer mi ga je smrt odavde ugrabila, a ja
sam još tu. Ja nisam bio vojnik, ja sam imao jedan građanski poziv, kao što ste možda čuli,
jedan solidan i pametan poziv, koji, kako kažu, pojačava međunarodne veze, ali mu ja nikad
nisam bio naročito privržen, što priznajem, i to iz razloga o kojima bih hteo samo toliko da
kažem da su tamnog porekla: oni su u vezi sa prvim počecima mojih osećanja prema vašoj
saputnici — ja je nazivam izrično tako da bih pokazao da mi ni na pamet ne pada da
uzdrmam vaša pozitivna prava — mojih osećanja prema Klavdiji Šoša i našem tikanju, koga
se nikad nisam odrekao od onog trenutka kad sam se prvi put sreo s njenim očima i kad su
me one opčinile, kad su me, razumete li me, u nerazumnom smislu opčinile. Njoj za ljubav, a
gospodinu Setembriniju uprkos, ja sam sebe potčinio principu nerazumnosti, genijalnom
principu bolesti, kome sam se dakako već poodavno i izranije potčinio, pa sam ostao ovde
gore
— već ni sam ne znam tačno koliko dugo — te sam sve zaboravio i prekinuo sa svim: sa
svojim rođacima, sa svojim ravničarskim pozivom i sa svima svojim izgledima. A kada je
Klavdija otputovala, čekao sam, stalno čekao ovde gore na nju, tako da sam definitivno
propao za ravnicu i da sam za nju tako reći umro. To sam imao na umu kad sam govorio o
»sudbini« i kad sam dopustio sebi da nagovestim da u svakom slučaju imam razloga da se
požalim na svoju sadašnju situaciju i na svoje povređeno pravo. Čitao sam jednom jednu
istoriju, — ne, gledao sam je u pozorištu — istoriju o jednom dobrodušnom mladiću — i on
je uostalom bio vojnik kao i moj rođak — koji se upustio u ljubavne veze s jednom