Page 57 - Thomas Mann - Čarobni breg

NARAVNO, ŽENA

Nije znao koliko je to trajalo. Kad je došao određen trenutak, odjeknu gong. Ali on još
nije pozivao neposredno na obed, opominjao je samo da se gosti pripreme, Hans Kastorp je
to znao, i zato je ostao da leži dok metalno brujanje po drugi put ne odjeknu još jače i ne
izgubi se. Kad Joahim, prošavši kroz sobu, dođe da ga zove, Hans Kastorp htede da se
presvuče, ali mu Joahim to ne dozvoli. On je mrzeo i prezirao netačnost. Kako čovek može
da se oporavi i da ozdravi da bi mogao da vrši svoju dužnost, reče, ako je tako mlitav da se
ne pridržava čak ni vremena za obede? Naravno da je u tome bio u pravu, i Hans Kastorp je
na to mogao samo primetiti da nije bolestan, ali da je u najvećem stepenu sanjiv. On samo
brzo opra ruke, zatim se spustiše u trpezariju, po treći put.
Kroz oba ulaza gosti su priticali unutra. Dolazili su i kroz vrata za verandu, prekoputa,
koja su bila otvorena, i uskoro su sedeli svi za sedam stolova kao da se nikad nisu ni dizali.
Takav je bar utisak imao Hans Kastorp, utisak sasvim kao u snu i bezuman, naravno, ali
koga se — bar za trenutak — nije mogao da odbrani njegov zamagljeni um i u kome je
nalazio čak izvesno zadovoljstvo; jer u više mahova za vreme obeda trudio se da ga se seti i
uvek je imao savršenu iluziju. Živahna stara gospođa opet je svojim nerazumljivim jezikom
govorila doktoru Blumenkolu, koji je sedeo ukoso od nje, i slušao je sa brižnim izrazom na
licu. Njena mršava unuka jela je najzad nešto što nije bio jogurt, naime židak crème d'orge
koji su devojke servirale u tanjirima; ali ona uze samo nekoliko kašika, pa ga onda ostavi.
Lepa Marusja pritiskala je usta maramicom koja je mirisala na pomorandžu da bi zagušila
svoj kikot. Mis Robinson je čitala ono isto pismo, napisano okruglastim rukopisom, koje je
već jutros čitala. Očito nije znala nijedne reči nemački i nije ni želela da zna. Joahim joj, u
viteškom stavu, reče nešto na engleskom o vremenu, na što ona odgovori prežvakavši jedan
slog, da bi se opet vratila svom ćutanju. Što se ticalo gospođe Šter, u njenoj škotskoj vunenoj
bluzi, ona je danas pre podne bila na pregledu i pričala je o tome afektirajući prostački i
podižući gornju usnu i otkrivajući svoje zečje zube. Gore desno, žalila se, ima šušnja, a sem
toga, pod levim ramenom zvuči još potmulo. Moraće da ostane još pet meseca, rekao je
»stari«. U svom neobrazovanju ona je Berensa nazivala »starim«. Inače, negodovala je
mnogo što »stari« danas ne sedi za njenim stolom. Prema »turneji« (htela je svakako reći
»turnusu«), danas u podne njen je sto na redu, dok »stari« opet sedi za susednim stolom levo
(zaista, savetnik Berens sedeo je tamo i pred tanjirom sklapao svoje ogromne ruke). Ali
naravno, za tim stolom sedi debela gospođa Salomon iz Brisela, koja svakoga dana dolazi na
obed dekoltovana, i to se očito sviđa »starome«, mada ona, gospođa Šter, to ne može da
shvati, jer prilikom svakog pregleda on može od gospođe Salomon da vidi koliko mu drago.
Kasnije je pričala, uzbuđenim tonom i sve šapćući, da je sinoć na gornjoj zajedničkoj terasi
za odmaranje — onoj što je na krovu — neko ugasio svetlost, i to u cilju koji gospođa Šter
nazva »providnim«. »Stari« je primetio i tako praskao da se moglo čuti po celom
sanatorijumu. Ali krivca, naravno, opet nije pronašao, dok čoveku nije potrebna fakultetska
sprema pa da pogodi da je to bio onaj kapetan Miklošić iz Bukurešta, kome u društvu dama
nikada nije dovoljno mračno, — čovek koji nema ama baš nikakvog obrazovanja, iako nosi
mider, i koji je po svojoj prirodi prosto grabljiva životinja, da, grabljiva životinja, ponavljala
je gospođa Šter prigušenim glasom, dok joj je na čelu i donjoj nausnici izbijao znoj. Kakve
veze on ima sa ženom generalnog konzula Vurmbranda iz Beča, to zna ceo Davos, i selo i
mesto, — o nekoj tajnoj vezi teško bi se još moglo govoriti. Jer ne samo što kapetan ponekad
ode u sobu konzulove žene još izjutra, dok ona još leži u krevetu, pa posle prisustvuje celom