Page 60 - Thomas Mann - Čarobni breg

GOSPODIN ALBIN

Dole, u vrtu, ponekad bi se od povetarca podigla sanatorijumska zastava sa Eskulapovim
znakom. Nebo su opet pokrili jednoliki oblaci. Sunca je nestalo i odmah je postalo skoro
neprijatno hladno. Zajednička terasa za odmaranje kao da je bila puna; tamo se razgovaralo i
kikotalo.
»Gospodine Albine, preklinjem vas, sklonite taj nož, stavite ga u džep, dogodiće se
nesreća!« jadikovao je visok, drhtav ženski glas. Pa onda:
»Dragi gospodine Albine, za ime božje, poštedite naše živce i sklonite nam ispred očiju to
grozno oružje!« umeša se neki drugi glas, — na što jedan plavokosi mladić, koji je, sa
cigaretom u ustima, sedeo sa strane na prvoj stolici za ležanje, drskim tonom odgovori:
»Ne pada mi na pamet! Pa valjda će mi dame dopustiti da se malo poigram svojim
nožem. Pa da, svakako, to je naročito oštar nož. Kupio sam ga u Kalkuti, od jednog slepog
čarobnika... On je mogao da ga proguta, a odmah potom bi ga njegov dečak iskopao iz
zemlje četrdeset koračaji daleko od njega... Hoćete li da ga vidite? Mnogo je oštriji od
brijača. Dovoljno je da čovek samo dirne oštricu, uđe mu u meso kao u maslo. Čekajte,
pokazaću vam izbliza...« I gospodin Albin ustade. Nastade cika. »Dobro, sad ću da donesem
revolver!« reče gospodin Albin. »To će vas više zanimati. Sasvim vraška naprava. Sa takvom
probojnom snagom... Doneću ga iz sobe.«
»Gospodine Albine, gospodine Albine, nemojte!« zavapi više glasova. Ali je gospodin
Albin već odlazio sa terase i išao u svoju sobu, — mlad kao rosa, mlatarajući pri hodu,
rumenog detinjeg lica i sa malim zaliscima kraj ušiju.
»Gospodine Albine!« doviknu jedna žena za njim, »bolje donesite svoj gornji kaput,
obucite ga, učinite to meni za ljubav! Šest nedelja ste ležali od zapaljenja pluća, i sad sedite
ovde bez vrskaputa, pa se čak i ne pokrivate i pušite cigarete! To znači boga kušati,
gospodine Albine, časna reč!«
Ali on se odlazeći samo podrugljivo nasmeja, i već posle nekoliko minuta vrati se sa
revolverom. Žene sad zavriskaše još gore nego ranije; ču se kao da je više njih htelo da skoči
sa stolice, pa se zaplelo u ćebad i popadalo.
»Pogledajte kako je mali i sjajan«, reče gospodin Albin, »ali kad ovde okinem, odmah
šćapi...« Opet vriska. »Naravno da je napunjen«, nastavi gospodin
Albin. »U ovom koturu ima šest metaka, pri svakom pucnju on se okrene za jednu rupu...
Uostalom, ja ga ne držim šale radi«, reče pošto je primetio da je dejstvo oslabilo, spusti
revolver u unutrašnji džep od kaputa i sede opet na svoju stolicu, prekrstivši nogu preko noge
i zapalivši novu cigaretu. »Ni najmanje za šalu«, ponovi i steže usne.
»Pa zašto onda? Zašto?« pitahu uzdrhtali glasovi, puni slutnje. »Grozno!« uzviknu
najednom samo jedan glas, i na to gospodin Albin klimnu glavom.
»Vidim, vi počinjete da shvatate«, reče on. »Zaista, za to ga držim«, nastavi nemarno,
pošto je uprkos preležanog zapaljenja pluća uvukao pa izbacio mnogo dima. »Držim ga u
pripravnosti za onaj dan kad mi dosadi ova lakrdija i kad budem imao čast da se najponiznije
udaljim. Stvar je prilično prosta... Ja sam o tome malo razmišljao i načisto sam s tim kako to
treba najbolje udesiti (kod reči »udesiti« ču se nečiji vrisak). Srce ne dolazi u obzir ... Položaj
mi nije nekako zgodan... Sem toga smatram da je bolje ugasiti sebi svest na taj način što
jednu malu kuglicu apliciramo sebi u ovaj interesantan organ...« I gospodin Albin pokaza
kažiprstom na svoju plavu lobanju s kratko ošišanom kosom. »Ovde treba metnuti —«