Page 58 - Thomas Mann - Čarobni breg

njenom oblačenju, već je prošlog utornika izašao iz sobe gospođe Vurmbrand tek u četiri
sata ujutru — bolničarka mladog Franca iz broja devetnaest, kod koga tu skoro nije uspeo
pneumotoraks, tada ga je lično srela i od stida pogrešila vrata i najednom se našla u sobi
državnog tužioca Paravana iz Dortmunda... Najzad, gospođa Šter poče nadugačko da priča o
nekom »kozmičkom zavodu« koji se nalazi dole u »Mestu« i u kome ona kupuje vodicu za
zube. Joahim je ukočeno gledao u svoj tanjir.
Ručak je bio majstorski zgotovljen i neobično obilan. Računajući i vrlo hranljivu supu, on
se sastojao od ništa manje nego šest jela. Posle ribe došla je velika porcija mesa sa
garnirungom, pa povrće na zasebnom tanjiru, potom pileće pečenje, jedno testo, koje po
ukusu nije zaostajalo za onim od sinoć, i najzad sir i voće. Svako jelo služilo se dvaput — i
to ne uzalud. Tanjiri su se punili i jelo se za sedam stolova — lavovski apetit vladao je pod
ovim svodom, kurjačka proždrljivost, koju bi čovek svakako gledao sa zadovoljstvom da
jednovremeno nije na neki način davala čudan, pa čak i odvratan utisak. Tu glad nisu
ispoljavali samo oni veseli, koji su ćaskali i gađali se kuglicama od hleba, ne, već i
oni mirni i natmureni, koji su, u pauzama između jela, naslanjali glavu na ruku i ukočeno
gledali preda se. Jedan sasvim mlad čovek za levim susednim stolom, gimnazist, sudeći po
godinama, sa suviše kratkim rukavima i debelim okruglim naočarima, sve što natrpa u svoj
tanjir izmešao bi i saseckao u kašu pre nego što počne da jede; zatim bi se nagao i započinjao
da guta, zavlačeći s vremena na vreme servijetu ispod naočara da bi obrisao oči, — nije se
znalo šta je brisao, znoj ili suze.
Dva slučaja su se dogodila za vreme glavnog obeda i skrenula na sebe pažnju Hansa

Kastorpa, ukoliko je to njegovo stanje dozvoljavalo. Prvo, opet su vrata tresnula, — baš kod
ribe. Hans Kastorp se trže ogorčen i u ljutitoj jarosti reče sebi samom da ovoga puta mora
bezuslovno da utvrdi ko je vinovnik. Pa ne samo da je to pomislio, on je to čak i promrmljao,
toliko mu je bilo stalo do toga. Moram da doznam! prošaputa sa preteranom žestinom, tako
da ga i mis Robinson i nastavnica začuđeno pogledaše. I na to se on celim trupom okrete
ulevo i razrogači zakrvavljene oči.
Jedna dama prolazila je trpezarijom, žena, ili pre mlada devojka, srednjega rasta, u belom
sviteru i šarenoj suknji, crvenkasto-plave kose, koju je nosila prosto u pletenicama uvijenim
oko glave. Hans Kastorp je video samo malo od njenog profila, gotovo ništa. Išla je bez
šuma, što je čudno odudaralo od buke sa kojom je ušla, išla je neobično, kao prikradajući se,
i sa nešto isturenom glavom, prema krajnjem stolu levo, naime »stolu boljih Rusa«, koji je
stajao upravo prema vratima verande, pri čemu je jednu ruku držala u džepu svog pripijenog
vunenog kaputića, a drugu pak za potiljkom, pridržavajući i popravljajući kosu. Hans
Kastorp pogleda tu ruku — imao je mnogo razumevanja i kritičkog smisla za ruke, i kad bi
pravio nova poznanstva imao je običaj da prvo obrati pažnju na taj deo tela. Nije to bila neka
naročito ženska ruka, ta ruka koja je pridržavala kosu, nije bila tako negovana i fina, kao što
su obično ženske ruke u društvu u kome se kretao Hans Kastorp. Prilično široka i sa kratkim
prstima, imala je ona nečeg primitivnog i detinjeg, ličila na ruku kakve učenice, njeni nokti
očito nisu znali za manikir, bili su kako-tako podsečeni, kao kod učenice, a sa krajeva koža
je bila malo hrapava, gotovo kao da je ovde posredi jedan mali porok: grickanje noktiju.
Uostalom, Hans Kastorp je ovo zaključio pre naslućujući nego što je zaista video, —
razdaljina je ipak bila suviše velika. Klimnuvši glavom pozdravi ta zakasnela žena svoje
društvo za stolom, i dok je sedala, sa unutrašnje strane stola, leđima okrenuta dvorani, pored
doktora Krokovskog, koji je tamo sedeo u začelju, ona, i dalje pridržavajući rukom kosu,
okrete glavu preko ramena i prelete pogledom publiku, — pri čemu Hans Kastorp letimice