Page 59 - Thomas Mann - Čarobni breg

zapazi da ima široke jagodice i uzane oči... Kad je to ugledao, nejasna uspomena na nešto i
nekoga tače ga ovlaš i za trenutak.
Naravno, žena! pomisli Hans Kastorp, i on to opet promrmlja tako razgovetno da je
nastavnica, gospođica Engelhart, razumela šta je rekao. Jadna stara devojka dirljivo se
nasmeši.
»To je madame Chauchat«, reče. »Ona je tako nehatna. Divna žena.« I pri tom se za jednu
nijansu pojača maljava rumen na obrazima gospođice Engelhart, što je uostalom bio uvek
slučaj čim bi otvorila usta.
»Francuskinja?« upita Hans Kastorp strogo.
»Ne, ona je Ruskinja«, reče Engelhartova. »Možda je muž Francuz ili francuskog porekla,
to ne znam sigurno.«
»Je li to onaj tamo?« upita Hans Kastorp i dalje uzbuđen, i pokaza na jednog gospodina
spuštenih ramena za »stolom boljih Rusa«.
»O ne, on nije ovde«, odgovori nastavnica. »On uopšte nikad još nije bio ovde, ovde ga
niko ne poznaje.«
»Trebalo bi da ljudski zatvara vrata«, reče Hans Kastorp. »Uvek ih zalupi. Kakvi su to
maniri.«
I kako je nastavnica otrpela ovaj prekor sa smernim osmejkom, kao da je ona krivac, o
gospođi Šoša se više nije govorilo.
Drugi događaj saetojao se u ovome: doktor Blumenkol je za kratko vreme napustio
trpezariju — ništa više. Najednom se malo pojačao izraz gađenja na njegovom licu, gledao je

u jednu tačku brižnije nego inače, zatim smotrenim pokretom odgurnu svoju stolicu i iziđe.
Ali u tom trenutku grozno nevaspitanje gospođe Šter pokaza se u punoj svetlosti, jer iz
prostačkog zadovoljstva što je manje bolesna nego Blumenkol, ona je njegov odlazak
propratila primedbama upola sažaljivim, upola prezirnim. »Jadnik!« reče. »On već sasvim
tanko svira. Opet mora da se pozabavi Plavim Hajnrihom.« Ne trudeći se nimalo da se
savlada, sa jogunasto tupim izrazom lica, ona mirno izgovori taj groteskni nadimak »Plavi
Hajnrih«, i kad je to izgovorila Hans Kastorp je jednovremeno osetio neki užas i potrebu da
se smeje. Uostalom, posle nekoliko minuta doktor Blumenkol se vratio isto onako skromno
kao što je bio izišao, seo je opet i produžio da jede. I on je jeo vrlo mnogo, uzimao od svakog
jela dvaput, nem i sa brižnim i zakopčanim izrazom lica.
Zatim se ručak završi. Zahvaljujući veštoj posluzi — naročito ona devojka patuljak bila je
neko brzonogo stvorenje — trajao je samo jedan dobar čas. Hans Kastorp, teško dišući — ni
sam nije znao kako se popeo — ležao je opet u odličnoj stolici na svom balkonu, jer posle
ručka bilo je obavezno odmaranje do čaja, — štaviše to je bio najvažniji odmor preko dana i
svi su ga se morali strogo pridržavati. Između dve neprovidne staklene pregrade, koje su ga s
jedne strane odvajale od Joahima, a s druge od ruskog bračnog para, ležao je u polusnu,
dišući kroz nos, dok mu je srce snažno lupalo. Kad je upotrebio maramicu, primetio je da je
rumena od krvi, ali nije imao snage da se zbog toga uzbuđuje, mada je bio prilično plašljiv za
sebe i po prirodi malo sklon ćudima hipohondrije. Zapalio je opet jednu Mariju Mančini, i
ovoga puta je pušio dokraja, ne obzirući se na njen ukus. Kao u nesvestici i nekom
sanjarenju, potišten, razmišljao je kako se ovde vrlo čudno provodi. Dva ili triput grudi su
mu se zatresle od smeha u sebi, kad se setio groznog nadimka kojim se gospođa Šter
poslužila u svom nevaspitanju.