Page 118 - Tom Filips - Ljudski rod

zabrinut zbog mogućeg rata protiv Sovjetskog Saveza, pa je
zatražio neke promene: američka podrška invaziji mora da
ostane potpuna tajna (znači, nema podrške iz vazduha), a
mesto iskrcavanja mora da se premesti daleko od gusto
naseljenih oblasti, što je donekle potkopalo element
„podsticanja svenarodne pobune“.
Već tada je trebalo svima da bude jasno da ovu već
preterano optimističnu operaciju treba otkazati jer više nije
imala ni trunke smisla. Pa ipak, nastavili su sa
sprovođenjem plana kao da je sve u redu. Niko nije
postavljao pitanja, pretpostavke su se prihvatale zdravo za
gotovo. Istoričar Artur Slezindžer, savetnik u Kenedijevoj
administraciji i protivnik plana, kasnije je izjavio da su
sastanci o operaciji održavani u „čudnovatoj atmosferi
prećutno podrazumevane saglasnosti i da je on sam, iako je
plan smatrao glupim, na tim sastancima ostajao nem“. „To
što nisam učinio ništa više osim što sam bojažljivo postavio
nekoliko pitanja mogu da objasnim time da je moj poriv da
dignem uzbunu bio jednostavno ugušen okolnostima
rasprave", napisao je. Da budemo iskreni, svi smo sedeli na
takvim sastancima.
Kad je napad počeo, aprila 1961, krenulo je naopako
manje-više sve što je moglo. Bez američkog
vazduhoplovstva da se sukobi s kubanskim avionima, taj
zadatak prepušten je kubanskim izbeglicama koji su iz
Nikaragve leteli u bombarderima bojenim tako da liče na
kubanske. Plan je bio da se jedan avion vrlo javno spusti u
Majami, a da pilot objavi svetu da je prebegao iz kubanske
vojske i da namerava lično da bombarduje vazduhoplovne
baze. Ova domišljata obmana trajala je onoliko koliko je
trebalo ljudima da primete da Kuba ne koristi taj tip aviona.
Grupu za iskrcavanje, koja je trebalo da stigne tajno pod
okriljem mraka, brzo su opazili lokalni ribari; umesto da ih
pozdrave kao oslobodioce, podigli su galamu, a onda
zapucali na njih. („Pomislili smo: ’Ovo je invazija. Ljudi,