Page 218 - Tom Filips - Ljudski rod

tome što kad god uzmemo antibiotik, povećavamo izglede
da će neki mikrob biti otporan na njega – a mi ćemo mu
samo pobiti suparnike. To izaziva ubrzanu evoluciju jer
naši postupci stvaraju nove vrste supermikroba otpornih
na antibiotike koji mogu da prizovu nazad sve one stare
gadne bolesti iz istorije (a za to im čak nije potrebno
otapanje tundre).
Zbog toga svet brzo ostaje bez delotvornih antibiotika –
a deo problema je i to što antibiotici jednostavno ne donose
dovoljno zarade farmaceutskim kompanijama da bi ulagale
dovoljno sredstava u stvaranje novih. Jedna procena kaže
da već sada oko sedamsto hiljada ljudi godišnje umire od
bolesti izazvanih mikrobima otpornim na lekove.
A možda ćemo propasti zato što donošenje odluka
prepuštamo kompjuterskim algoritmima u nadi da će oni
to nekako obaviti bolje i mudrije i da neće biti naša krivica
kad pogreše. Algoritmi koji kontrolišu vozila s
automatskim upravljanjem samo su jedan primer; u
drugim situacijama algoritmi odlučuju koje deonice se
kupuju ili prodaju, koje vesti viđamo na društvenim
mrežama i koliko je verovatno da će neko osuđen zbog
zločina ponoviti zločin. Rado mislimo da su algoritmi
razboritiji od ljudi, a zapravo je jednako verovatno da će
odlučivati na osnovu predrasuda i pogrešnih pretpostavki
koje u njih ubacujemo.
Briga o predavanju odgovornosti za naše odluke
kompjuterima ne završava se tu, pošto istraživanje
veštačke inteligencije napreduje krupnim koracima.
Strahuje se da ćemo, ako uspemo da stvorimo kompjuter
daleko pametniji i sposobniji od čoveka, pogrešno smatrati
da će on biti na našoj strani. Možda će manipulisati nama
u svoju korist, možda će nas smatrati pretnjom i uništiti
nas, a možda jednostavno neće prepoznati važnost ljudi, pa
ćemo završiti kao sirovina za njegov cilj da proizvede što
više može spajalica (ili šta god mu već zadamo da radi).