Page 220 - Tom Filips - Ljudski rod
P. 220
za zemlju.
Na neki način to bi bio čudnovato poetičan kraj
putovanja koje Lusi nije započela pre mnogo miliona
godina. Tolika istraživanja, toliki napredak, toliki snovi i
velike ideje, a evo gde završavamo: zarobljeni na našoj
planeti u zatvoru koji smo izgradili od sopstvenog smeća.
Šta god da nam budućnost nosi, kakve god zbunjujuće
promene će nastati sledeće godine, sledeće decenije ili
sledećeg stoleća, mi ćemo najverovatnije nastaviti da u
suštini postupamo isto kao i do sada. Krivićemo druge ljude
za naše nedaće i gradićemo zamršene svetove iz snova kako
ne bismo morali da mislimo na svoje grehove. U trenucima
ekonomskih kriza okretaćemo se populističkim vođama.
Otimaćemo se za novac.
Podlegaćemo kolektivnom razmišljanju, manijama i
sklonosti ka potvrdi. Ubeđivaćemo sebe da su naši planovi
odlični i da ništa ne može da krene naopako.
A možda... a možda nećemo? Možda je ovo trenutak u
kojem ćemo se promeniti i početi da učimo iz sopstvene
prošlosti. Možda je sve ovo suviše pesimistično i, koliko god
današnji svet delovao glupo i depresivno, čovečanstvo
zapravo postaje mudrije i prosvećenije, a mi imamo sreću
da živimo u novom dobu bez brljotina. Možda smo zaista u
stanju da budemo bolji.
Jednog dana, možda, popećemo se na drvo i nećemo
pasti.
