Page 219 - Tom Filips - Ljudski rod

Mogućnost da ćemo stvoriti čudovište koje će nas zatrti
možda deluje malo verovatno, ali zabrinjavajuće veliki broj
navodno pametnih ljudi po svemu sudeći shvata tu
mogućnost ozbiljno.
A možda ćemo jednostavno dići sami sebe u vazduh u
nuklearnom ratu pre nego što se nešto od ovoga desi.
A možda naša konačna brljotina neće biti tako
dramatična. Možda ćemo samo tiho stvoriti sebi bezveznu
budućnost čistom lenjošću. Još otkako smo zbacili surove
okove zemlje i ušli u svemirsko doba, naš pristup onome
što nam ne treba u svemiru isti je kao i pristup svom
ostalom otpadu koji stvaramo: jednostavno ga bacamo.
Svemir je veoma veliki, na kraju krajeva, pa to svakako nije
važno?
Tu nastupa Keslerov sindrom. Ovo je predvideo
naučnik agencije NAŠA Donald Kesler još 1978, a mi ipak
nismo prestali da bacamo otpad u svemir. Nevolja je u tome
što, kada bacimo nešto u svemir, to ne ode nikuda. To nije
kao kada bacimo kutiju od čipsa kroz prozor automobila i
odmah je zaboravimo – svemirski otpad nastavlja da
orbitira otprilike istom brzinom i istom putanjom kao ono
iz čega je izbačen. A ponekad se sudara s drugim komadima
otpada.
Nevolja je u tome što, zbog brzine kojom se predmeti
kreću u orbiti, sudar postaje izuzetno razoran. Jedan sudar
s najmanjim komadom otpada može biti katastrofalan,
može da uništi satelit ili svemirsku stanicu. A ti sudari, tako
je, proizvode hiljade i hiljade novih komada svemirskog
otpada koji pak mogu da izazovu nove sudare. To je Donald
Kesler predvideo: jednog dana u svemiru će nastati tolika
gužva da će ovaj proces ući u kritičnu fazu, svaki sudar
izazivaće nove sudare sve dok našu planetu ne okruži
sveobuhvatni oblak brzih otpadnih projektila. Kao
posledica, sateliti će postati beskorisni, a lansiranja u
svemir smrtonosno opasna. U suštini, postaćemo prikovani