Page 382 - Vladimir Pištalo- Tesla portret među maskama

121.

Ja se više ne bojim

Na grobljanskim stazama vetar je vršljao ljšćem. Kroz vtloge je ko-
račalo nekoliko bivših ljudi iz visokog društva. Oni su se oglašavali sve
tiše i sporije, kao oktobarski cvrčci.
Tesla je prepoznao oštre oči i žablja usta Džordža Silvestra Virika.
Da, Virik je stajao tu sa skarednim izrazom, kao da je nemo podrignuo
usred sofisticiranog osmeha. Iz par reči koje su razmenili razumeo je da
ni Hitlerovo ludilo nije ublažilo pesnikovu germanofiliju.
- Virik je blamira - rezignirano je uzdisao Sigmund Frojd.
- Znao sam da ću vas ovde sresti! - rekao je Virik i bezočno mu
pružio prvi deo Muzilovog Čoveka bez svojstava:
- Pogledajte ovo!
U osmehu Virikova usta su se izvila nadole:
- Trebalo bi da se češće viđamo.
Većinu ožalošćenih činili su Agnesini prijatelji. Tesla je izrazio
saučešće Ovenu. Nekadašnji dečak je bio prosed kao njegov otac kad ga je
Tesla upoznao na Svetskoj izložbi u Čikagu.
- Osećam kišne kapi na glavi - priznao je, što je bio šarmantan način
da kaže da gubi kosu.
Ovenova žena je čaki na groblju koračala upregnuta u ideju svoje le-
pote. Katarinu je mrzela i mrtvu. Ženin odsutni osmeh je govorio:
- Oni su imali svoje vreme. I mi imamo svoje vreme.
Na stazama su se kovitlali bedemi dima. Kako su išli ka centru, spo-
menici su rasli. Pazeći na svaki korak, Tesla je prolazio stubove i sarkofa-
ge od ružičastog granita. Časna imena bila su ispisana na malim antičkim
hramovima i pseudovizantijskim kapelama.
Koračali su iza kovčega, pokrivenog otužnim buketima. „Cveće je
način na koji se zemlja smeje” rekao je neki pesnik. - Čemu se smeje? -
pitao se Tesla. Njemu se mantalo. Činilo mu se da ga dotiče ne fizički ve-

388