Page 183 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada
P. 183

Budžeti za policiju vrtoglavo rastu i to, kako u zemljama koje su
                      bile suočene s terorizmom ili drugim vrstama militantnog protesta,
                      tako i u onim koje su toga bile pošteđene. Kao primer prve vrste
                      može poslužiti SR Nemačka: tamo je budžet Saveznog ureda za
                      kriminal porastao za dve godine sa 22,4 na 54,7 miliona maraka,
                      a budžet prave političke policije, Ureda za zaštitu Ustava, za tri
                      godine se utrostručio. Savezni odred za zaštitu granice (Bundens-
                      genzschutz), jedini oblik uniformisane federalne policije, koji je od
                      graničarske jedinice postepeno postao glavni nosilac borbe protiv
                      terorizma i sličnih pojava, imao je 1969. godine 16.700 pripad-
                                                      77
                      nika, a četiri godine kasnije 22.159.  S druge strane, u Norveškoj
                      su, u deceniji velike stabilnosti i socijalnog mira, izdaci na policiju
                      porasli sa 195 miliona kruna (1966) na preko 950 miliona (1977)
                      – kada se ovo povećanje koriguje faktorom inflacije, ono i dalje
                      iznosi upečatljivih 224 odsto. 78
                         Sve ove pojave prati i sasvim “legalno” sužavanje građanskih
                      prava i sloboda. Dozvole za prisluškivanje razgovora ili otvaranje
                      pisama mogu se srazmerno lako dobiti. Sve su širi izuzeci kada
                      policija može da pretresa i hapsi bez odgovarajućeg naloga, a i
                      taj se nalog lakše pribavlja. Istražni zatvor, koji u načelu treba
                      da bude vrlo kratak, sve više se produžuje, pa može čak da traje
                      godinama. Za to vreme, sve je više “opravdanih” razloga, zbog
                      kojih vlasti mogu zatvoreniku da zabrane dodire s braniocima i
                      članovima porodice. Branilac sve češće ne može da razgovara sa
                      svojim klijentom u četiri oka. I, konačno, osuđeni “ekstremisti”
                      (među kojima je po pravilu mnogo više levih no desnih), opet iz
                      razloga bezbednosti, podvrgavaju se režimu potpune izolacije, koja
                      se graniči s ljudski neizdržljivim.
                         Ni oni koji s najvećom zabrinutošću posmatraju ovakav razvoj
                      ne tvrde da u svim razvijenim građanskim državama postoji već
                      potpuni sistem države nacionalne bezbednosti, niti da je državni
                      teror na pragu. Zato bi trebalo da se steknu još neki uslovi, među
                      koje spadaju i dublja privredna kriza i uspešno organizovanje mi-
                      litantnih marginalnih snaga. Međutim, ako se takve ili slične stvari
                      dogode, arsenal terora ne treba tek stvarati – on je na dohvat ruke.



                      77  A. Funk – F. Werkentin, In Richtung einer neuen Analyse der Polizientwicklung in
                        Westeuropa, Berlin, Berghof – Stiftung für Konfliktforshung, 1977.
                      78  H. Lorenzten, “Strukturdaten zur Polizientwicklung in Westeuropa, einige Daten zur
                        entwicklung der norwegischen Polizei”, CILIP, i, 1978, str. 10 i dalje.
                                                                                     183
   178   179   180   181   182   183   184   185   186   187   188