Page 76 - Swami Shivananda - Bog postoji

koristio sam najbolje teleskope na svetu, ali nigde nisam pronašao Boga.» To vam je klasična
nauka: Bog mora da bude viđen da bi se u Njega poverovalo.
Da li iz toga sledi da sve što vidimo svojim očima zaista postoji? Možemo li logično ili
naučno da ustanovimo da svet uopšte postoji? Koji naučni postupak može da dokaže činjenicu da
je svet nešto spoljašnje? Nauka je protiv svih vrsta pretpostavki i uzimanja zdravo za gotovo bilo
čega što nije dokazano. Međutim, postoji li ikakav dokaz koji bi potkrepio uverenje da svet
postoji, osim isticanja da on može da se vidi? Čula stupaju u kontakt sa onim što zovemo
panorama spoljnog sveta. To je dokaz!
Kod ovog pitanja, nauka mrmlja i petlja. Pokušava da izreže tlo ispod sopstvenih nogu.
Prihvatanje bilo čega kao gotove činjenice nije početak nauke. Ne možemo da prihvatimo kao
gotovu činjenicu čak ni to da svet postoji, ukoliko ne dokažemo da postoji. Čovek ne može da
dokaže ni svoje rođeno postojanje. Otkud pa vi znate da postojite? Gde je logički zaključak,
silogizam po kojem ste iz premise, polazne pretpostavke, izvukli posledicu svoga postojanja?
Koji je to dokaz koji može da utvrdi stvarnost vašeg vlastitog bivanja? Dajte argument, pa da
vidimo šta je to što vam govori da zaista postojite.
Francuski filozof Rene Dekart bio je taj koji se latio ovog pitanja o nepoverenju u postojanje
svoga rođenog bića: «Možda neki đavo dela u mom umu. Možda mi sve govori na naopak način.
Svet možda ne postoji tamo. Ja možda ne postojim ovde. Sve je nejasno i nepouzdano. Nema
izvesnosti o bilo čemu. Mogu da posumnjam u neospornost bilo čega i svega.» Međutim, on je
prodro dublje u taj fenomen sumnje i otkrio da sumnja nije moguća ukoliko ne postoji neko ko
sumnja; ukoliko treba posumnjati i u samog sumnjičavca, onda sam čin sumnjanja gubi svoj
smisao. Niko ne može da bude savršeni skeptik, pošto to poništava samu svrhu skepticizma.
Mislim, dakle mora da postojim. To je Dekartov zaključak.
Kakve je vrste moja egzistencija? Svestan sam da postojim. Šta je ta svest? «Ja sam
individua; ja sam gosn Taj-i-Taj» – to je moja svest o egzistenciji. A da li je svest o postojanju
ličnosti isto što i potpuno prihvatanje istinitosti života? On je zaključio da to ne može da bude
krajnja istina o životu, pošto u svakome postoji žudnja za probijanjem izvan granica svoje
ličnosti.
Niko ne može da podnosi ograničenost. Ograničena svest, pokazana činjenicom da ja znam da
sam ja, uspostavlja punovažnost postojanja nečega što nije ograničeno. Pa šta je to što nije
ograničeno? To ne bi smelo da bude mnoštvo ograničenosti; mora da bude zaista neograničeno,
Beskrajnost. Moje postojanje kao ograničenog bića, potkrepljeno nepobitnošću ove tvrdnje,
dovodi do jedne šire, neočekivane posledice, naime da onda i Beskrajnost mora da postoji; i
stoga, Bog postoji. Ukoliko ja postojim, Bog mora da postoji, zato što je pojam Boga samo
kosmički korelativ prihvatanja svoga sopstvenog bića kao ograničene jedinke. Ograničenost
individualnosti dokazuje neograničenost Stvarnosti života. Ovo uništava početnu zamisao o
spoljašnjem karakteru sveta, i o primećenoj podeli na onog koji opaža i onog što je opaženo.
Sada se dotičem pretnje koju teoretska nauka postavlja pred religiju. Međutim, pri tom je
potrebno da se shvati šta je to religija. Uza sav naš trud da analiziramo praktični i teoretski vid
nauke, znamo li šta je religija? Religija je u osnovi čežnja za onim što je iznad jedinke. Postoji
nešto što me prevazilazi; kada ne bi bilo tako, ja bih bio najsrećniji čovek na svetu. Bio bih
bezbrižan, potpuno bezbedan, i savršen u svakom smislu te reči. No, niko ne oseća da je savršen.
Uvek je prisutno gunđanje da nešto nije kako treba, nešto je neodgovarajuće, nešto je nedostatno
i nezadovoljavajuće. Na kraju krajeva, postoji pretnja nestanka same jedinke. Čoveka sustiže
smrt.
Ovo su strahovi psihe, koji imaju osnova i istinitosti u smislu da ukazuju na mogućnost