Page 75 - Swami Shivananda - Bog postoji

Sri Svami Krišnananda

Navedeni naslov je pomalo zapetljana stvar, i ne znam do koje mere će ovo biti prikladna
tema za raspravu pred publikom ove vrste, u kojoj se uglavnom nalaze Božji posvećenici i
polagači prava na duhovni ideal života. Ipak, sva viđenja života mogu da se ujedine u sistem
celovite organizacije, i ništa zamislivo ne može da se smatra stranim metodologiji koju valja
usvojiti u potrazi za duhovnim idealom.
Sporno pitanje glasi: «Postoji li protivurečnost između naučnog metoda i religioznog
stremljenja duše?» Uopšteno govoreći, kada ljudi govore o nauci, ono što običan narod
podrazumeva pod tim jeste komfor koji mu je donela primenjena nauka, na primer brza
putovanja, telefon, telegraf, internet, satelit i televizija. Te stvari su ljudima na umu kada govore
o tehnološkom napretku koji je nauka postigla; ali nauka nije samo tehnologija. Ona je vizija
samog života.
Ono što se sukobljava ili se čini da se sukobljava sa religijom nije komfor koji nam je pružen
tim tehnološkim izumima primenjene nauke, nego naučna teorija, koja je nešto veoma duboko i
graniči se sa filozofskim i metafizičkim temeljima samog života.
Glavni temelj svakog naučnog shvatanja jeste uverenje da je svet za svakoga nešto spoljašnje.
Pošto su posmatranje i eksperiment metodi naučnog postupka, prećutno se podrazumeva da ono
što se posmatra i sa čime se eksperimentiše mora da bude spolja. Spoljašnji položaj sveta je
veoma važno stanovište koje ovde treba uzeti u obzir, ali ipak možemo da se zapitamo: «Da li je
svet stvarno izvan nas, tako da ono što se u svetu događa ni na koji način ne utiče na nas, kao što
ni svet ne mari šta se nama događa u našim unutarnjim delovanjima? Da li su jedinka i svet, dva
principa koje sada razmatramo, odvojeni jedno od drugog? Zar svet nema ništa sa jedinkom, i zar
jedinka nema nikakve veze sa svetom?» Čini se kao da između jedinke i sveta nije moguća
komunikacija. Svet može da uopšte ne zna da je neki pojedinac mrtav i nestao, a pojedinca se ni
na koji način ne tiče ako se neka zvezda na nebu hladi i gasi. Neka se na nebesima događa šta
god hoće; šta to nas briga? Samo, pitanje je da li je baš tako.
Može da se kaže da je ovaj zamišljeni sukob između fizičke nauke i religije počeo negde
krajem devetnaestog veka, kada je geocentrično tumačenje nebeskih tela bilo zamenjeno
heliocentričnim konceptom na osnovu Kopernikovog otkrića. Ovo otkriće došlo je u sukob sa
biblijskom verom i tradicijom, koja smatra da je Zemlja okosnica, i da se sunce, mesec i zvezde
okreću oko nje.
Druga stvar koja je smetala religiji onakvoj kakva je u to vreme bila prihvatljiva, jeste to što
je nauka negirala biblijsko predanje prema kojem je svet bio stvoren pre nekih četiri hiljade
godina, pošto je naučno otkriće utvrdilo i proglasilo da se za početkom sveta mora tragati mnogo
dublje u prošlosti, i da je zemlja stara više miliona godina. I to je bio prigovor srednjovekovnom
religijskom shvatanju.
Međutim, treća stvar je najvažnija. Kada je Njutn otkrio zakon gravitacije i zaključio da o
svemu što se događa u fizičkom svetu može da se izvede matematički zaključak pomoću
logičkog postupka izvlačenja zaključka iz premisa, kao i to da je svet koji je u suštini fizički
sadržan u šolji prostora i vremena, i kada je njegov sledbenik Laplas napisao pet tomova o
''Nebeskoj Mehanici'' – tada je izgleda počeo rat između nauke i religije. Prema istorijskim
podacima, Laplasova dela uručena su Napoleonu da ih oceni. Izgleda da je Napoleon izjavio:
«Gospodine, ja u vašoj šemi ne vidim Boga»; a Laplasov odgovor je izgleda bio: «Vaša visosti,