Page 77 - Swami Shivananda - Bog postoji

postojanja neke oblasti u kojoj su ovi nesigurni uslovi u potpunosti prevaziđeni.
Izgleda da se istina o životu nalazi u nekoliko slojeva samoprevazilaženja, od kojih se jedan
uzdiže iznad drugog, i onaj niži ne zadovoljava dok se ne dopre do sledećeg, višeg. Mi nikada ne
možemo da budemo zadovoljni bilo čime u ovom svetu zato što zadovoljstvo ne može da
proistekne iz onoga što je potpuno izvan nas. Ospoljenost životnih vrednosti i stvari od kojih se
očekuje da nam pruže zadovoljstvo osujećuje sam pokušaj postizanja bilo koje vrste trajne
radosti i zadovoljstva u ovom svetu. Ono u čemu tražimo zadovoljstvo, naime čulni objekti, nije
u stanju da dođe u vezu sa opažaocem usled činjenice da se nalazi napolju. Već smo označili svet
kao nešto što nam je potpuno spoljašnje, nepovezano sa nama i, prema tome, ne možemo od
njega ništa da očekujemo. Bez obzira na to, čovek jurca za životnim užicima u vidu kontakta sa
objektima koji su potpuno van njega. To je protivrečnost u samom funkcionisanju želje. To je
samoponištavajuće nastojanje onoga što zovemo ljudskom željom.
Želja je težnja za posedovanjem onoga što nije unutar samog čoveka, već se nalazi van njega.
A ta spoljna priroda objekta sprečava njegovo dolaženje u vezu sa doživljajnom svesti. I stoga se
svaka želja okončava u tragediji, razočaranosti i potpunom porazu, tako da nema nikoga ko je
napustio ovaj svet sa osećajem zadovoljstva što je njegov pokušaj uspeo. Sve propada i gubi se.
Zaključak starca kojem se primakla smrt jeste da je ceo život bio uzaludan, i da ništa nema
važnost ni vrednost, a uzrok tome je taj što je proživeo svoj život težeći cilju na koji čovek ne
može da računa u svetu koji je potpuno izvan njega.
Religiozni ideal nije utemeljen na shvatanju o spoljašnjosti sveta, niti na unutarnjoj prirodi
bilo čega. Svet nije ni izvan nas, niti je unutra. Mi smo celovito povezani sa svetom; takav je
slučaj sa svetom s obzirom na nas kao bića. Mi ne sedimo izvan sveta, mi smo u njemu, ali ne u
svetu kao nečemu što je sadržano u nekom ćupu ili loncu. Odnos između pojedinca i kosmosa
predstavlja organsku celinu. Jednostavnije rečeno, to je nešto poput organa jednog tela koji stoje
u vezi sa samim telesnim organizmom. I premda čovek može da posmatra svoju šaku ili stopalo
kao čulne objekte, oni za nas nisu spoljni objekti. Oni su organski delovi celoga tela, koje je
prevazilaženje udova. Otuda, religija se izdiže iznad klasičnog naučnog stanovišta o spoljašnjosti
sveta i stiže do onog što možemo da nazovemo univerzalnom idejom životne stvarnosti i
postojanosti.
Istina, koja je krajnji cilj religiozne težnje, je svestrana i sverazumevajuća univerzalna
obuhvatnost, i po tome ona ne ide u korak sa klasičnom fizikom koja zahteva da svet bude
potpuno spolja. Oprečnost između fizičke nauke u njenom klasičnom obliku i religioznog ideala
nalazi se u činjenici što se s jedne strane tvrdi da univerzalna obuhvatnost predstavlja životnu
istinu; s druge strane, tvrdi se da je ta istina potpuno spoljna.
Kasnije, sredinom dvadesetog veka, naučne teorije sistematski su se prepravljale, i
promišljeniji i marljiviji naučnici ustanovili su da ništa nije moguće saznati ukoliko ne postoji
odnos, povezanost između onoga koji saznaje i onoga što se saznaje. Potpuno nevezan i odvojen
objekt, kao što je svet, ne može da bude spoznat nijednom pojedinačnom svešću. Upetljanost
objekta opažanja u subjektivnu radnju njegovog vidnog predstavljanja neophodna je da bi
opažanje uopšte moglo da se odvija. Mora da postoji nekakva bliskost između opažajuće svesti i
opaženog objekta. To dvoje su paralelni jedno u odnosu na drugo. Niti je svet iznad individue,
niti je individua iznad sveta. Oni su istodobno u vremenu i prostoru. Mi smo načinjeni od iste
suštine od koje i svet, i živimo u oblasti koja je upravo fizička oblast pet elemenata. Svet je
ustrojstvo od pet fizičkih elemenata – zemlje, vode, vatre, vazduha i etera, koji su takođe i
građevinski blokovi pojedinačnog tela. Sama srž naše fizičke egzistencije ista je kao i srž
fizičkog sveta. Građevinski blokovi kosmosa su građevinski blokovi naših vlastitih ličnosti. Pa