Page 61 - Odiseja
P. 61

Homer: Odiseja


                                 Ako je po volji to vladarima širokog neba,
            170                  Koji su hoćenjem jači od mène, jači i djelom.«
                                                   6
                                    Reče, — i protrne  nato Odìsēj, divni stradálac,
                                 Besjedu započne s njom i prozbori krilate r'ječi:
                                 »Drugo je, boginjo, valjda, a nȅ môj odlaz na umu
                                 Tebi, kada me nutkaš da brodim bezdanom morskom
            175                  Velikom, strašnom i teškom, da brodit je nè mogū brze
                                 I jednakòbokē lađe, što Zeus ih vjetrom vesèlī.
                                 Neću uljesti ja prekò voljē tvoje u čamac,
                                 Dok mi se, boginjo, ti ne zakuneš velikom kletvom,
                                 Da mi nikakva zla ne pripravljaš drugoga više.«
            180                     Reče, i ùzoritā nasmije se boginja na to,
                                 Rukom ga pogladi i r'ječ izustivši prozbori njemu:
                                 »Pravi zlóćo si tî i znadeš misliti mudro,
                                 Kad ti je na um palo ovakovu riječ spomenut!
                                 Zemlja nek sada zna i nad nama široko nebo,
            185                  Ktome i Stiks rijeka, što niz brdo teče i od svih
                                                                           7
                                 Najstrahovitija što je u blaženih bògōvā kletva:
                                 Ja ti nikakva zla ne pripravljam drugoga više,
                                 Nego ti mislim ono i govorim, što bih i sebi
                                 Mislila samoj, i meni kad kakva bi nevolja došla;
            190                  Znade i moja duša za pràvicu, gvozdeno nije
                                 Srce u grudima mojim; i ono se smilovat znade.«
                                    Boginja ùzoritā izrèčē i njèga povèdē
                                 Brzo, i on tad stane koračat za njezinim tragom.
                                 Dođu u prostranu spilju, i boginja, s njome i čovjek;
            195                  On na stolicu sjedne, sa koje je ustao bio
                                 Hermija; tada nimfa pred njèga svakakve hrane
                                 Metne, jela i pića, što smrtni blaguju ljudi;
                                 Onda se prema božànskōm Odiseju posadi ona,
                                 I njoj robinje odmah donesu ambròsiju, nektar.
            200                  Rukama posegnu tada za gotovim jelima oni;
                                 I kad jela i pića nadovolje srca, tad počne
                                 Boginja ùzoritā Kalipsa besjedit ovo:
                                 »Zeusovo čedo, domišljat Odiseju, sine Laèrtov,
                                 Odmah mi dakle hoćeš otići doma u svoju
            205                  Milu očinsku zemlju? Pa ipak budi mi zdravo!
                                 Ali srce tvoje da znade, kolìkō je tebi
                                 Suđeno prepatit prije, no ȕ zemlju očinsku dođeš,
                                 Ti bi ostao sa mnom i živio u kući ovoj,
                                 Ktome bi besmrtan bio, kolìkō god čezneš, da jednoć
            210                  Ženu ugledaš svoju, za kojom željkuješ svedni.
                                 Ponosim se, da od nje ja nisam valjada grđa
                                 Uzrastom i stasom svojim, jer s besmrtnicima smrtne
                                 Da se jednače licem i stasom, prilike nije.«
                                    Njoj odgovarajuć ovo Odisej dosjetljivi reče:
            215                  »S toga se, boginja gospo, ne srdi na me, jer znadem

                   6
                     171. »protrne«, jer se boji neke varke.
                   7
                     186. Zakletva Stiksom za bogove je najstrahovitija zato što pobuđuje u njih pomisao na smrt, dakle na
                   gubitak besmrtnosti, vječne mladosti i sreće.
                                                                                                       61
   56   57   58   59   60   61   62   63   64   65   66