Page 25 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 25
• прогресивни порез на доходак (либерали – за пропорционални);
• национализацију крупних монопола (либерали – за приватизацију);
• проширење одговорности државе у друштвеном сектору;
• бесплатну медицину, образовање, пензијско осигурање (либерали – за смањење
мешања државе у економију, за приватну медицину, образовање и рентно осигурање).
Социјалдемократе се труде да те захтеве остваре кроз парламентарне изборне
механизме, у критичним случајевима – кроз мобилисање синдиката и друштвених
организација, чак до штрајкова.
Значајно је што су социјалдемократији својствене либертаријанске (не бркати са
либералним!) пароле:
• легализовање лаких дрога;
• заштита сексуалних и етничких мањина и хомосексуалних бракова;
• проширење индивидуалних права и слобода грађана;
• развој установа грађанског друштва;
• екологија;
• ублажавање кривичног законодавства (укидање смртне казне) итд.
Класичне социјалдемократе обавезно спајају захтеве левичарске економије (социјална
правда, јачање улоге државе) са проширењем личних слобода и права грађана (“људска
права”), развојем демократије, интернационализма (данас се уобичајено говори о
“мултикултурализму” и “глобализацији”).
Пројекат класичних социјалдемократа за будућност представља наставак те политике
конкретних корака на друштвено-политичкој еволуцији у спору са десницом – како са
либералима (у економији) тако и са национал-конзервативцима (у политици). Класичне
социјалдемократе су такође најчешће за:
• прогрес;
• борбу против архаичних и верских предрасуда;
• науку и културу.
Истовремено у том табору нема озбиљних теоретских разрада о новим условима
постиндустријског друштва, а готово да нема критике класичног марксизма и тематизације
капитализма у новој историјској етапи (за разлику од постмодерниста и “нове левице”).
Социјалисте “трећег пута”
Још једну верзију старе деснице представља правац социјалдемократа које су се,
суочене с очитим успоном либералних идеја од 1990. до 2000. године, одлучиле за
компромис са либерализмом. Теоретичари тог правца (поготово Енглез Ентони Гиденс)
назвали су га “трећим путем” – нечим средњим између класичне европске
социјалдемократије и америчког (шире англосаксонског) либерализма. Присталице “трећег
пута” предлажу проналажење компромиса између социјалдемократа и либерал-демократа на
основу заједничких идеолошких корена које вуку из Просветитељства, и заједничког
неприхватања како конзервативизма тако и левог екстремизма. Платформа компромиса
гради се на узајамним уступцима у конкретним договорима о томе колико ће
социјалдемократе пристати да смање прогресивни порез у правцу пропорционалног, а
либерали да повећају пропорционални у правцу прогресивног. У погледу људских права,
јемстава мањинама и мултикултурализма начелних спорова међу њима ионако нема (ако не
узимамо у обзир либерал-конзервативце који идеју пропорционалног пореза на доходак
спајају с конзервативним начелима породице, морала и религије, попут америчке деснице –
републиканаца и “неокона”).
Смисао пројекта “трећег пута” састоји се по Гиденсу у томе да либерали и
социјалдемократе сарађују у изградњи европског друштва заснованог на проширењу личних
слобода, очувању установе приватне својине, варирајући учешће државе и механизме
прерасподеле у сваком конкретном случају у несумњиво утврђеним оквирима. За разлику од