Page 26 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 26
класичних социјалдемократа и тим пре европских комуниста, присталице “трећег пута”
благонаклоно се односе према САД и инсистирају на јачању атлантске заједнице (док обична
левица – и стара и нова – оштро критикује САД и америчко друштво због либерализма,
неједнакости и империјализма).
Ако и постоје прави отпадници од левичарских покрета, то су управо следбеници
“трећег пута”. Још даље од њих отишле су само бивше троцкисте (америчке – главни
теоретичари неокона – или европске, на пример челник Европске комисије Португалац
Барозо), променивши своје погледе с екстремног комунизма и револуционарног социјализма
на подједнако радикалну заштиту либерализма, тржишта и економске неједнакости.
У случају социјалиста “трећег пута” као левичарски пројекат служи очување статуса
кво.
Национал-комунизам (концептуални парадокси, идеолошки несклади, подземне
енергије)
Сасвим посебном појавом треба сматрати “национал-гошизам”. За разлику од
марксистичке ортодоксије и социјалдемократије тај правац је кудикамо слабије проучен, и
његово исправно одгонетање ствар је будућности. Ствар је у томе да сам национал-гошизам
готово никада очито не истиче своју националну саставницу, скривајући је или чак
громогласно поричући. Према томе, проучавање отвореног и искреног дискурса самих
национал-комунистичких покрета, странака или режима најчешће је отежано чињеницом да
разматране тезе или напола одговарају стварности или јој уопште не одговарају. На свестан,
отворен и целовит национал-гошистички дискурс наилазимо само на периферији оних
режима и политичких странака који у суштини исповедају и остварују управо тај идеолошки
модел, ипак одбијајући да то признају. Стога национал-гошизам избегава фронтално
рационално истраживање, одабирући да држи у сенци половину те појаве: све што је везано
за “национал-”.
Саме национал-комунисте себе сматрају “просто комунистима”, “ортодоксним
марксистима” који се строго држе учења комунистичких класика. Да би се схватило о чему
се ту заправо ради, довољно је навести следећи критеријум: социјалистичке (пролетерске)
револуције победиле су само у оним земљама које је Маркс сматрао потпуно неспремним за
то услед:
• њиховог аграрног обележја;
• недовољне развијености (или чак непостојања) капиталистичких односа;
• малобројности градског пролетаријата;
• слабе индустријализације;
• очувања основних социјалних услова традиционалног друштва (то јест услед њихове
припадности Премодерни).
У томе и јесте темељни парадокс марксизма: тамо где је социјализам морао да победи и
где су створени сви услови за то, он није победио, иако су чисто теоретски управо тамо
постојале и делимично све досад сачуване ортодоксно-марксистичке струје и странке. А
управо тамо где социјалистичке револуције по Марксу никако нису могле да победе, оне су
славодобитно победиле. Тај очит несклад са предвиђањима свога учитеља саме победничке
комунисте – у првом реду руски бољшевици – помно су се трудиле да сакрију, ретуширају и
никада нису подвргавале концептуалној анализи, одабравши да волунтаристички прилагоде
стварност својим спекулативним конструкцијама – вештачки и механички прилагодивши
друштво, политику и економију апстрактним критеријумима. Само посматрачи са стране
(присталице или критичари) запазили су то национал-комунистичко обележје успешних
марксистичких револуција и препознали њихову покретачку снагу и чинилац који им је
обезбедио успех и постојаност у националној архаичној стихији, мобилисаној од стране
марксизма као национално протумачен есхатолошки мит. Међу првима то је запазио Сорел,
потом Устрјалов и Савицки, Немци Никиш, Петел, Лауфенберг, Волфхајм итд. – од стране