Page 28 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 28
С теоретског становишта у појави национал-гошизма имамо посла с марксизмом
преиначеним у духу архаичних есхатолошких очекивања, дубинске националне митологије
везане за очекивање “краја времена” и повратка “златног доба” (карго-култови, хилијазам).
Теза о праведности и “држави правде”, на чему је изграђена социјалистичка утопија, појми
се верски, што буди темељне тектонске енергије етноса.
Има ли данас национал-гошизам пројекат будућности? У целовитом облику нема. То
спречава низ чинилаца:
• трајно запрепашћење због пропасти совјетског национал-комунизма (руски
евроазијци су још 1920-их година предвиђали ту пропаст у случају да совјетско руководство
не увиди важност обраћања националној и верској стихији непосредно, лицем у лице);
• непостојање концептуализације и рационализације националне саставнице у општем
идејном комплексу национал-комунистичких покрета и идеологија (огромна већина људи тог
идејног правца искрено себе сматра “просто марксистима” или “социјалистима”);
• слаба међусобна институционална комуникација национал-бољшевичких кругова у
светским размерама (на ту тему готово да нема озбиљних и опсежних конференција, не
издају се теоретски часописи или остају скрајнути, нема философских разрада).
Па ипак, по мени, национал-гошизам сасвим може имати глобалну будућност, будући
да у многим сегментима човечанства архаичне, етничке и верске енергије још ни издалека
нису страћене – што се не може рећи за житеље модернистичког просвећеног и рационалног
Запада.
Нова левица (антиглобализам, постмодернистичке путање, лавиринти слободе,
долазак постчовечанства)
Изразу “левичарски пројекат” сада најпотпуније одговара оно што се уобичајено зове
“нова левица” (“неогошизам”), или “постмодернизам”. У читавом опсегу левичарских идеја
почетком XXI века управо тај правац је не само најизразитији него и најосмишљенији,
интелектуално најпроверенији и најсистематизованији.
“Нова левица” појавила се 1950–1960-их година у Европи на периферији левог крила
марксиста, троцкиста и анархиста. Маркс је за њих био sine qua non, али су истовремено
активно користили и друге теоретске и философске изворе, за разлику од “старе левице” без
двоумљења уводећи позајмљене елементе у сопствене теорије. Стога се марксизам у том
правцу активно ширио, стално поредио са другим философским концепцијама, развијао,
преиспитивао, подвргавао критици – речју, постао објекат усредсређене рефлексије. Тако
слободан однос “нове левице” према марксизму дао је двојак исход: с једне стране –
подлокан је; с друге – суштински се модернизовао.
На философију “нове левице” огроман утицај извршили су такозвани “философи
сумње”, у које поред Маркса убрајају Фројда и Ничеа. Преко Сартра, класика “нове левице”,
у левичарски покрет продрли су дубоки утицај Мартина Хајдегера и егзистенцијалистичка
проблематика. Огроман значај имао је структурализам – од главног теоретичара
структуралне лингвистике Фердинанда де Сосира до Леви-Строса. У философском смислу
“нову левицу” су чиниле структуралисте, које су од друге половине 1980-их година,
развијајући тај философски импулс даље, прешле у “постструктурализам”, подвргнувши
систематској критичкој рефлексији већ своје сопствене погледе из 1960–1970-их.
“Нова левица” је гледала на марксизам са структуралистичког становишта – то јест
сматрала да је код Маркса главна идеја о темељном утицају базе (у обичном случају –
буржоаског друштва, помно скривеног од идеолошког поимања) на надградњу. Марксовска
анализа идеологије као “лажне свести” постала је за “нову левицу” кључ за тумачење
друштва, философије, човека, економије. Али исти такав ток мисли открила је и код Ничеа,
који је извор читавог опсега философских идеја потражио у исконској “вољи за власт” (то је
и била “база” по Ничеу), и код Фројда, за кога су “базу” представљали “подсвест” и
“несвесни импулси” укорењени у минералним основима људске сексуалности и у њеним