Page 31 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 31

Левица у савременој Русији

                     Сада, на крају, неколико речи о томе како стоје ствари с левицом у савременој Русији.
               У  пракси видимо  да од  “старе левице”  у  пуном смислу  те речи  код нас нема ни трага ни
               гласа,  као  што  га  није  било  ни  и  у  совјетско  време.  Скупину  совјетских  марксиста-
               дисидената (Зиновјев, Шчедровицки, Медведев) не рачунамо, будући да им није успело да
               створе никакву значајну школу.
                     Национал-комунисте,  напротив,  представљају  широке  и  социјалне,  и  психолошке,  и
                                                                               *
               политичке  слојеве,  чију  перјаницу  сада  представља  КПРФ .  Будући  да  читава  совјетска
               историја  –  обележена  победом  социјализма  (поуздани  знак  деловања  архаичног  начела)  –
               представља историју несвесног национал-гошизма, толико постојана тенденција не чуди.
                     У прво време док је Зјуганов стварао КПРФ (не без извесног учешћа Проханова и мене,
               што се изражавало у становишту листа “Дан” (“Сутра”) почетком 1990-их) било је покушаја
               да  се  појми  и  концептуално  процени  постојање  националне  саставнице  у  совјетском
               светоназору  (национал-бољшевизам),  али  је  руководство  КПРФ  ту  иницијативу  убрзо
               занемарило, заузето неким другим – за њега  изгледа важнијим – пословима. Уосталом, на
               ступњу реторике и почетних реакција руске комунисте у сваком смислу иступају као окорели
               националисти-конзервативци, а каткад и “православне монархисте”.
                     Штавише, просечни житељи Русије – поготово средње и старије поколење – већином су
               несвесне  национал-гошисте.  Они  тај  комплекс  идеја  подржавају  кад  год  им  се  пружи
               могућност (странка “Отаџбина”), и у том кључу тумаче штошта што нема никакве везе с тим
               (социјални  конзервативизам  “Јединствене  Русије”,  па  и  самог  Путина).  Управо  те
               маргиналне  скупине  које,  опонашајући  европски  неонацизам,  покушавају  да  реч
               “националсоцијализам” унесу у свој назив, никада нису биле “национал-гошисте”, будући да
               подражавају (по правилу услед душевне мањкавости) гаџете хитлеровског режима, као да се
               и  даље  играју  у  песку  са  фигурицама  војника  или  гледају  серију  “Седамнаест  тренутака
                        **
               пролећа” , дивећи се попут гаврановог крила црној униформи Милера кога глуми Леонид
               Броњевој.  Пројекат  Национал-бољшевичке  странке,  који  сам  својевремено  намеравао  да
               претворим у аутентичан руски свесни национал-гошизам с ослонцем на теорије Устрјалова,
               Никиша  и  левичарских  евроазијаца,  авај,  изродио  се  крајем  1990-их  у  хулиганску,
               бесмислену  творевину,  а  потом  сасвим  прешао  да  служи  антируским  наранџастим
               ултралибералним снагама (на јасле Запада, што потпуно противречи основним смерницама
               “национал-бољшевизма” који је и у теорији и у пракси свесно левичарски – што значи строго
               антилиберални, руски родољубиви – према томе антизападни – пројекат).
                     “Нова  левица”  и  постмодернисте  у  политичком  спектру  Русије  готово  да  нису
               заступљене, философски дискурс Постмодерне за њих је исувише сложен. Шачица “свесних”
               (“репрезентативних”)  антиглобалиста  постоји,  али  је  више  позната  на  Западу  и  не
               представља  ништа  озбиљно  (ни  у  организационом,  ни  у  теоретском  смислу).  У  руској
               уметности – посебно у Центру савремене уметности “Винарија” или у галерији Гељмана, као
               и  у  руској  кинематографији  –  постмодернистичке  тенденције  су,  напротив,  прилично
               видљиве, и њихови уметнички изрази каткад су упечатљиви. Књиге Сорокина или Пељевина
               представљају Постмодерну у књижевном облику.
                     Штавише,  просечан  уметнички  или  чак  технолошки  (што  је  још  важније!)  производ
               Запада  носи  у  себи  знатан  набој  потајне  Постмодерне,  насељавајући  самим  тим  руски
               културни  простор  дејственим  знацима  искованим  у  стваралачким  лабораторијама  “нове
               левице”,  које  потом  глобална  индустрија  ставља  на  текућу  траку,  извлачећи  из  њих
               краткорочну корист (и постепено подривајући своја начела). Русија је овде у улози инертног
               потрошача  који  не  схвата  политички  и  идеолошки  значај  онога  што  стиче  аутоматски  –
               следећи  моду  или  светске  трендове  (заборављајући  да  сваки  тренд  има,  како  кажу

               *  Комунистичка партија Руске Федерације (прим. прев.).
               **  Незаборавна серија о официру Штирлицу, руском шпијуну у фашистичкој Немачкој, о чему сведоче вицеви
               који се и дан-данас причају (прим. прев.).
   26   27   28   29   30   31   32   33   34   35   36