Page 56 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 56
на непрестано кретање током неколиких поколења да живот и не замишљају другачије. Они
постојање виде као развој усмерен ка удаљеном путоказу за који сви знају, коме сви стреме,
али који све време остаје још увек врло далек. И ево, воз пристиже на одредиште. Перон,
станична зграда… Циљ је постигнут, постављени задаци решени... Али људи су толико
навикли на стално кретање да не могу да се опораве од запрепашћења услед суочавања с
оствареним сном. Када је циљ постигнут, више се нема куда стремити, нема се куда
путовати, нема се ка чему кретати. Прогрес је достигао своју крајност. То и јесте “крај
историје”, или “постисторија” (Арнолд Гелен, Ђани Ватимо, Жан Бодријар).
Том метафором сасвим можемо описати стање Постмодерне. Ту је и осећање успеха, и
осећање разочарења. У сваком случају то више није Модерна, није Просветитељство, није
Ново доба. Критичко крило философа Постмодерне извргло је руглу различите етапе
кретања ка том циљу, почело да се подсмева оним илузијама и надама којима су се
претходници на почетку кретања тешили, не слутећи како ће изгледати постизање
постављеног циља. Други су, напротив, предлагали одрицање од критичког осећаја и
прихватање “врлог новог света” онаквим какав јесте, не упуштајући се у танчине и сумње.
Како год, било да је оцењена са знаком минус или са знаком плус, Постмодерна је
представљала терминално стање. Вера у прогрес учинила је своје и уступила место игровној
22
темпоралности . Стварност, која је раније већ истиснула мит, религију, све свето, и сама се
претворила у виртуелност. Човек, који је у освит Новог доба свргнуо Бога са пиједестала, и
сам је одсад спреман да уступи краљевско место постљудским расама – киборзима,
мутантима, клоновима, производима потпуно “ослобођене технике” (Освалд Шпенглер 23 ).
Пост-Запад
Запад током епохе глобализације не само што и сам постаје глобалан и свеприсутан
(што се изражава у једнообразности светске моде, масовном ширењу рачунарских и
информационих технологија, свеобухватном успостављању тржишне економије и
либерално-демократских политичких и правних система) него се у своем језгру, у средишту
једнополарног света, “богатог Севера” квалитативно мења из Модерне у Постмодерну.
И одсад обраћање том атомском Западу, Западу у његовом врхунском испољавању,
можда по први пут у историји не повлачи за собом модернизацију (било какву – егзогену или
ендогену), зато што сам Запад одсад није синониман Модерни него Постмодерни. А
Постмодерна – с њеним подсмехом, чистом технологичношћу, рециклирањем старог,
губитком вере у прогрес – више не предлаже својој периферији изгледе за развој чак ни у
далекој будућности. Настали “крај историје” поставља сасвим друге проблеме, пред чијом
тежином и значајем извлачење “сиромашног Југа” од стране “Запада” до свог ступња изгледа
као сасвим сувишан, непотребан и бесмислен задатак: ако ништа друго, одговора на нове
проблеме епохе Постмодерне тамо свакако нема.
Стога су они, који се у потрази за модернизацијом у новим условима по инерцији
обраћају изворном Западу, осуђени на огромно разочарење: прошавши читав пут
модернизације до краја, Запад нема више подстицаја ни да се сам креће у том правцу, ни да
повлачи друге за собом. Запад је прешао на квалитативно нов ступањ. Сада то више није
Запад него пост-Запад, особени, у својој дубинској природи преиначени Запад епохе
Постмодерне.
Технички и технолошки он потпуно преовлађује, и процеси глобализације одвијају се
22 Делёз Ж. Логика смысла. М., 1995. Уп. Делезове појмове “еон” (здраворазумска темпоралност која има
прошлост и будућност, али нема бивствену садашњост) и “хронос” (бивствена темпоралност која представља
чисту садашњост лишену смисла – тј. будућности и прошлости); обе темпоралности по Делезу стичу слободу у
стању “ризома”. Вид. такође: Дугин А. Постфилософия. М., 2009.
23 Вид.: Шмитт К. Планетарная напряженность между Востоком и Западом // Дугин А.