Page 55 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 55
се улогом стратешког сателита САД међу још мање модернизованим народима без било
каквих посебних повластица. У земљи се у суштини уводило спољно управљање.
У складу с тим, на власт је распоређивана колонијална елита – реформатора-западњака
и олигарха који себе схватају као менаџере запослене у глобалној транснационалној
корпорацији са седиштем с оне стране Атлантика.
Глобализација
Почетком 1990-их, када се чинило да је “крај историје” не само сасвим близу него да се
малтене већ збио, појам “Запад” готово да се поклопио са појмом “свет ”, што је и утврђено у
термину “глобализација”.
Глобализација представља последњу тачку у практичном остваривању исконских
претензија “Запада” на универзалност свог историјског искуства и свог вредносног система.
Продирући у различита друштва и културе, спајајући хуманитарне пројекте са
колонијалним методима задовољавања сопствених интереса (у првом реду у сфери
природних ресурса), процес глобализације чинио је “Запад” глобалним појмом. Свет се
силовито кретао ка једнополарном моделу где развијено средиште (језгро – САД,
21
трансатлантска заједница) има посла с недовољно развијеном периферијом .
На крају је настао модел описан у класичном тексту Семјуела Хантингтона “Сукоб
цивилизација” – “Запад и сви остали”. Међутим, у моделу глобализације ти “сви остали” не
сматрају се другачијим у односу на “Запад”, то је такође “Запад”, само недовршен,
несавршен, својеврсни “под-Запад”.
И ту се већ у новим историјским условима и кроз читав низ преобликовања и
смисаоних промена поново суочавамо с оним културним расизмом и либерал-демократским
световним “месијанством” које смо открили на изворишту епохе Модерне и у првобитној
одредници појма “Запад”.
Постмодерна и “Запад”
Током 1990-их одвијао се још један занимљив процес кoји сe тиче садржаја појма
“модернизација”. Модернизација, с различитим брзинама и различитим квалитетом овако
или онако остваривана широм света од почетка Новог доба у Западној Европи, стигла је
крајем ХХ века до свог логичког завршетка. А то се, природно, десило на самом Западу: онај
ко је пре других и из природних разлога започео модернизацију традиционалног друштва, тај
је први и стигао на циљ. Стога је, савладавши и инерцију отпора конзервативних структура,
и на одређеној етапи прилично делотворну конкуренцију од стране социјалистичке
алтермодернизације, Модерна у свом либерално-капиталистичком облику у наведено време
завршила остваривање свог програма – непосредно противљење алтернативних идеологија
било је скршено, а савладавање пасивног отпора светске периферије постало је ствар
технике. И тамо где је још опстајао, могао се изједначити с “инерцијалном реакцијом
објективне средине” а не с конкурентном стратегијом. Борба са традиционалним друштвом и
његовим покушајима да се појави у новом обличју (алтермодернизација, социјализам)
завршила се победом либерализма. И на самом Западу модернизација је достигла унутрашњу
међу, допревши до самог дна западне културе.
То стање коначно исцрпљеног дневног реда процеса модернизације изнедрило је на
Западу сасвим особену појаву – Постмодерну.
Суштина Постмодерне је у томе да завршетак модернизације традиционалног друштва
доводи људе Запада у начелно нове услове. То се може упоредити са дугим кретањем ка
зацртаном циљу. Људи који путују возом до невероватно далеке станице толико се навикну
21 Barnett T. The Pentagon’s New Map: War and Peace in the Twenty-First Century. Washington, 2004.