Page 69 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 69

се  Модерна  лишава  своје  историјске  вредности,  а  традиционално  друштво  –  укључујући
               религију, култ, обреде, обичаје итд. – поима се не као нешто превазиђено, не као инерција и
               предрасуде него као слободан избор слободног друштва.
                     Запад  је  везао  своју  судбину  са  Модерном  и  модернизацијом.  Ако  Русија  јесте
               самостална  цивилизација,  различита  од  Запада,  она  сасвим  може  (и  мора)  да  поступи
               другачије,  начинивши  избор  у  корист  традиционалног  друштва.  Отуд  следи  најважнији
               закључак:  Модерна  и  модернизација  нису  апсолутне  вредности  ни  безусловни  императив
               развоја.  Русија  је  способна  да  се  развија  и  живи  у  складу  са  сопственом  унутрашњом
               логиком  –  коју  диктирају  њена  религија,  њено  историјско  позвање,  њена  самобитна  и
               посебна култура.
                     Русија,  схваћена  као  цивилизација,  не  само  да  може  него  мора  да  има  сопствене
               вредности које се разликују од других цивилизација. Стога она има потпуно право да ствара
               своје сопствене политичке, социјалне, правне, економске, културне и технолошке моделе, не
               обраћајући пажњу на реакцију Запада (уосталом, ни Истока).
                     У  конкретној  политици  та  начела  образују  модел  вишеполарног  света.  Уз  то  његови
               полови не постају сегменти глобалног Запада, који само узимају паузу да би делотворније
               прилагодили  своја  друштва  универзалном  мерилу,  него  су  то  посебне  цивилизације  које
               претендују  на  сопствено  схватање  историје,  на  своје  посебно  историјско  време  (циклично
               или  линеарно),  на  своју  онтологију,  антропологију,  социологију,  политикологију,  на  свој
               сопствени свет који се можда осталима не свиђа, али то ни на шта не утиче.
                     Тако се рађа темељна философија вишеполарности која одбацује претензије Запада на
               универзалност  његовог  пута  и  предлаже  народима  света  не  само  да  сами  траже  средства
               развоја него и да одређују његове циљеве и правац.
                     Ако  Русија крене тим  путем  и  почне да  себе  сматра  цивилизацијом  (као што сматра
               огромна  већина  становништва),  то  ће  значити  крсташки  рат  против  Запада,  порицање
               његовог  универзалног позвања, што значи одбацивање Модерне и Постмодерне као њеног
               последњег израза.
                     Такво становиште није баш толико невероватно, премда га засад заузимају само Иран,
               Венецуела,  Сирија,  Боливија,  Никарагва,  Северна  Кореја,  Белорусија  и  на  опрезан  начин
               Кина.
                     Ако  претпоставимо  да  руско  политичко  руководство  начини  очекивани  корак  и
               прогласи Русију цивилизацијом, сместа ће се изградити логичан низ практичних радњи.
                     1) Русија ће ојачати своје односе с оним земљама које радикално упућују изазов Западу,
               глобализацији, Модерни и Постмодерни.
                     2) Русија ће почети да цепа Запад, јачајући своје везе са континенталном Европом и
               настојећи да је изведе из контроле САД.
                     3) Русија ће створити филтер у односу на процесе глобализације – у области културе,
               технологије, вредности, прихватајући само оно што доприноси јачању њене стратешке моћи,
               и немилосрдно  одбацујући и стављајући  ван  закона  све  што  слаби, разједа и  релативизује
               њену цивилизацијску самосвојност.
                     Такав преокрет довешће до ескалације односа са САД и свим апологетама “глобалног
               Запада”, али ће и привући Русији милијарде савезника у оним земљама које пожеле да остану
               верне сопственим вредностима и традицијама уместо да се растварају у “светској држави”.
                     Коначан  исход  тог  сучељавања  не  зна  нико,  пошто  су  историјски  улози  исувише
               велики; избиће права битка за смисао “краја историје” или, у случају другачијег исхода, за то
               да се она даље настави. Ако вишеполарни свет буде изграђен, историја ће се наставити. Ако
               не,  Постмодерна  ће  коначно  завладати  и  историја  ће  се  завршити,  уступивши  место
               “Постисторији” (овога пута – без било каквог процепа).

                     Русија и Запад у оптици савремене руске власти

                     Како се не бисмо препуштали испразним илузијама нити издавали пожељно за стварно,
   64   65   66   67   68   69   70   71   72   73   74