Page 74 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 74
потпуно их превазилазећи, него се и сама гради управо на “дивљим” и “варварским”
начелима која прелазе у област несвесног, али услед тога не само да никуда не нестају него,
напротив, стичу над човечанством неограничену власт – у знатној мери управо зато што се
сматрају “превазиђеним” и већ “непостојећим”. Тиме се објашњава запањујућа разлика
између историјске праксе живота народа и друштава, пуне ратова, насиља, суровости,
разузданости страсти, изобилне све дубљим менталним поремећајима и претензијама разума
на складно, мирно и просвећено постојање под окриљем прогреса и развоја. У том погледу
Ново доба не само да није изузетак него је врхунац заоштравања тог несклада између
претензија разума и крваве стварности светских ратова, етничких чишћења, до тада у
историји невиђеног масовног геноцида читавих раса и народа. Уз то, за задовољавање
“дивљаштва” користе се најсавршенија техничка средства које је изумела “цивилизација” –
чак до оружја за масовно уништавање.
Дакле, критичка традиција, структурализам и философија постмодернизма приморавају
на прелазак са претежно дијахроног (поступног) тумачења “цивилизације”, што је било
норма за XIX век и по инерцији је и даље у широкој употреби, на синхроно. Синхронизам
претпоставља да цивилизација не долази уместо “дивљаштва” и “варварства”, не после њих
већ заједно са њима и наставља да сапостоји са њима. Можемо да замислимо “цивилизацију”
као бројилац, а “дивљаштво”-“варварство” као именилац условног разломка. “Цивилизација”
утиче на свест, али несвесно кроз “рад снова” (Сигмунд Фројд) 34 који ни на трен не престаје,
стално преиначава све у своју корист. “Дивљаштво” – то је оно што објашњава
“цивилизацију”, представља кључ за њу. Испада да је човечанство похитало да објави о
“цивилизацији” као о оном што се већ стварно збило, док то није ништа друго до незавршен
план који стално пропада под навалом лукавих енергија несвесног (ма како га схватали –
ничеански, као “вољу за власт”, или психоаналитички).
Деконструкција “цивилизације”
Како се у пракси може применити структуралистички прилаз за деконструкцију појма
“цивилизација”? У складу с општом логиком те операције треба подвргнути сумњи
неповратност и новину онога што чини основна обележја “цивилизације” насупрот
“дивљаштву” и “варварству”.
Основним обележјем “цивилизације” често сматрају инклузивни универзализам – то
јест теоретску отвореност цивилизацијског кода за оне који би хтели да му се придруже
споља. Инклузивни универзализам је на први поглед потпуна антитеза ексклузивном
партикуларизму својственом племенским и родовским заједницама “доцивилизованог”
раздобља. Али, претензија цивилизације на универзалност – екуменичност и следствено томе
јединственост – историјски се стално суочавала са тим да, поред “варварских” народа, изван
граница такве “цивилизације” постоје друге цивилизације са сопственом и различитом
варијантом “универзализма”. У том случају пред “цивилизацијом” се отварала логичка
противречност: било да призна како је претензија на универзалност неодржива, било да
укључи другу цивилизацију у класу варварских.
Ако се призна неодрживост, такође могу уследити разне одлуке: било да се пронађе
синкретички модел уједињавања обеју цивилизација (макар у теорији) у општи систем, било
да се прихвати исправност друге цивилизације. Суочавајући се са таквим проблемом,
“цивилизација” по правилу поступа на основу ексклузивног (а не инклузивног) начела –
сматра другу цивилизацију мање вредном, то јест “варварством”, “јереси”,
“партикуларизмом”. Другим речима, имамо посла са преносом обичног племенског
етноцентризма на виши ступањ уопштавања. Инклузивност и универзализам у ствари стичу
облик већ познатих “дивљачких” ексклузија и партикуларности.
34 Фрейд З. Толкование сновидений. СПб., 1998.