Page 72 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 72
један некритички веровали у очигледно постојање појма попут “човечанства”) ступа после
стадијума “варварства”, а које следи после стадијума “дивљаштва”.
Такво тумачење цивилизације лако су прихватили марксисти, уневши га у теорију о
30
смени економских формација. По Моргану, Тејлору и Енгелсу “дивљаштво” је својствено
племенима са сакупљачком привредом и примитивним врстама лова. “Варварство” се односи
на друштва без писмености, која се баве најједноставнијим врстама пољопривреде и
сточарства – без јасне поделе рада и развоја друштвено-политичких установа.
“Цивилизација” пак означава стадијум појаве писма, друштвено-политичких установа,
градова, заната, технолошких побољшања, раслојавања друштва на класе, појаву развијених
теолошких верских система. “Цивилизације” су сматране историјски постојаним и могле су
опстајати, развијајући се, али са непроменљивим основним обележјима током десетина
векова (месопотамска, египатска, индијска, кинеска, римска).
“Цивилизација” и “империја”
Па ипак је заједно са чисто историјским фазним значењем појму “цивилизације” – мада
мање изричито – придаван и територијални смисао. “Цивилизација” је претпостављала
прилично опсежан ареал ширења, то јест упоредо са знатним временским опсегом
подразумевано је знатно просторно ширење. У том територијалном смислу границе термина
“цивилизација” делимично су се поклапале са значењем речи “империја”, “светска велесила”.
“Империја” у том цивилизацијском смислу није указивала на особеност политичког и
управног устројства, већ на чињеницу активног и снажног ширења утицаја из жаришта
цивилизације на околне територије насељене по свој прилици “варварима” или “дивљацима”.
Другим речима, у самом појму “цивилизације” већ можемо препознати обележја експанзије и
извоза утицаја, својствена “империјама” (древним и савременим).
Цивилизација и универзалан тип
“Цивилизација” је развијала нов универзалан тип, квалитативно различит од модела
“варварских” и “дивљачких” друштава. Тај тип грађен је најчешће на “глобализацији” оног
етно-племенског и/или верског језгра које је стајало на изворишту дотичне цивилизације.
Али током те “глобализације”, то јест кроз изједначавање одређене етничке, друштвено-
политичке и верске представе с “универзалним мерилом”, одвијао се најважнији процес
трансцендирања самог етноса, превођења његове природне и органске – најчешће несвесно
преношене – традиције у ранг рукотвореног и свесног рационалног система. Грађанин Рима
се чак у првим етапама Империје већ суштински разликовао од просечног житеља Лација, а
разноврсност муслимана који се моле на арапском далеко је надмашила оквире бедуинских
племена Арабије и њихових непосредних етничких потомака.
Према томе, при преласку у “цивилизацију” квалитативно се мењала социјална
антропологија: човек који припада “цивилизацији” поседовао је колективну самосвојност,
урезану у утврђени корпус духовне културе који је био дужан да у одређеној мери савлада.
“Цивилизација” је претпостављала човеково рационално и вољно залагање – оно што
су у XVII веку после Декарта философи почели да називају “субјектом”. Али нужност таквог
залагања и постојање апстрахованог, у култури забележеног узора, до одређене мере су
међусобно изједначавали и представнике језгра етноса (религије) који је у темељу
“цивилизације”, и оних који доспевају у зону утицаја из другог етничког контекста.
Квалитативно је било лакше савладати основе цивилизације него бити прихваћен у племе,
пошто за то није требало органски упијати дивовске слојеве несвесних архетипа већ извести
30 Енгельс Ф. Происхождение семьи, частной собственности и государства: В связи с исследованиями Льюиса
Г. Моргана, М., 2007.