Page 64 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 64

Путин  се  опредељује  за  јачање  суверенитета  и  демонтажу  структура  спољног
               управљања  –  преко  либералних  политичара,  олигарха,  корумпираног  чиновништва  и
               прозападне престоничке интелигенције.
                     Од  тог  тренутка  непобитна  истина  постаје  да  Русија  има  сопствене  интересе  који  се
               најчешће не поклапају с америчким или европским. Али при том Путин – поготово у првом
               председничком мандату – више пута изјављује да “сматра Русију европском земљом”, “дели
               западне вредности”, и “увек је склон сарадњи са Западом”, нарочито када “наши интереси
               имају додирне тачке”. Другим речима, променио је јељцински модел односа Русија–Запад за
               деведесет  степени.  Потврђивање  сопствених  интереса  запањујуће  се  разликује  од  потпуне
               покорности  либерал-реформатора  вољи  САД,  али  идеја  интеграције  Русије  у  Запад,  њене
               модернизације по западном сценарију остаје иста.
                     Истовремено Путин почиње све већу пажњу да посвећује геополитици. Он разговетно
               разликује два пола у структури Запада – САД и континенталну Европу. Настоји да се зближи
               с Европом науштрб САД. Сједињене Државе упоредо с тим појачавају кроз евроатлантизам
               антируска расположења у Европској унији, активно користе земље Нове Европе за стварање
               “санитарног кордона” који одваја Русију од континенталне Европе. Касније САД прелазе на
               тактику  опкољавања  Русије  на  постсовјетском  простору  кроз  организацију  “обојених
               револуција”  (Грузија,  Украјина  итд.).  Геополитички  модел  Путинове  спољне  политике
               адекватан  је  међународним  реалијама,  диференцира  политику  на  европском  и  америчком
               правцу.
                     Све то одиграва се на ступњу интереса, што се поготово очигледно испољава у руско-
               европском енергетском партнерству: Стара Европа, животно заинтересована за руски гас и
               нефту,  тежи  прагматичном  партнерству  са  нама,  док  САД  то  на  све  могуће  начине
               спречавају. Али  у целини, историјско схватање руских интереса  улази у жижу политичког
               руководства  –  први  пут  после  тешких  раздобља  касног  совјетског  или  либерално-
               реформаторског бунила и непосредне издаје.

                     Изазов Западу

                     У другом председничком мандату Путин приступа преиспитивању и друге саставнице
               односа  Русије  са  Западом  –  питању  о  вредностима.  Понављајући  уверавања  “о  верности
               западним вредностима”, он почиње да спомиње разлике у схватању демократије, националне
               особености политичког устројства, руске традиције. Ту треба убројати и бојажљиву теорију
               “суверене демократије”.
                     На геополитичком ступњу, у свом чувеном Минхенском говору Путин оштро критикује
               међународну  политику  САД  и  пројекат  стварања  једнополарног  света.  У  суштини,  он
               упућује  изазов  Западу  –  у  оном  виду  у  коме  се  сада  појављује.  И  ту  стижемо  до  крајњег
               домета  могућих  тумачења  путинског  становишта.  Постепено  се  удаљавајући  од
               беспоговорног  западњаштва  јељцинске  епохе,  Путин  је  све  донедавно  остајао  у  оквиру
               модела “Русија = европска земља”. У првој етапи то је значило “Русија = велика и суверена
               европска  земља  са  својим  сопственими  интересима”.  Касније  становиште  постаје  још
               непоколебљивије:  “Русија  =  велика  и  суверена  европска  земља  са  својим  сопственим
               интересима  и  одређеном  вредносном  особеношћу,  оштро  сучељена  с  америчком
               једнополарношћу”. Али управо ту се ствара концептуална противречност: ако је “Русија =
               велика  и  суверена  европска  земља  са  својим  сопственими  интересима  и  одређеном
               вредносном особеношћу, оштро сучељена с америчком једнополарношћу”, онда никако није
               европска земља, пошто доводи у сумњу универзализам западних вредности (претендујући на
               њихово  самобитно  национално  тумачење)  и  иступа  против  цивилизацијског  модела
               једнополарног света са западноцентричном архитектуром. И не само што није европска, него
               чак није ни земља, зато што напросто не може да има сопствене вредности а припада истој
               цивилизацији са другим земљама – у том случају мора се радити о цивилизацији.
   59   60   61   62   63   64   65   66   67   68   69