Page 77 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 77
речи постала толико актуелна управо у наше време? Заиста, раније појам цивилизације није
био предмет нарочитог проблематизовања, већ је мишљење у таквим категоријама било
уобичајено само у хуманистичким академским круговима. У политичком и сродном
политиколошком дискурсу претезали су други – економски, национални, расни, класни,
социјални прилази. Данас пак видимо да је све мање уобичајено мислити уско економски,
говорити о националној држави и националним интересима, а тим пре у анализи
наглашавати класни или расни прилаз. И обрнуто, ретко који наступ или говор политичара
прође без спомињања речи “цивилизација”, а да и не спомињемо политиколошке и
аналитичке текстове где се тај термин малтене најчешће користи.
Код Хантингтона се уопште запажа покушај да “цивилизацију” учини средишњим
чиниоцем политичке, историјске и стратешке анализе. Очито смо све ближи томе да
“цивилизацијски” мислимо.
Овде треба пажљивије погледати шта то заправо у магистралним верзијама
политиколошког дискурса замењује “цивилизација”. После трагичне историје с европским
фашизмом није уобичајено да се озбиљно говори о расама. Класна анализа постаје
мејнстримно неважна после распада социјалистичког табора и слома СССР-а. У извесном
тренутку изгледало је да ће једина парадигма политикологије бити либерализам. При том се
створио утисак да ће националне границе истоврсних, у суштини либерално-демократских
држава, више несуочених са било каквом системском алтернативом (после пада марксизма)
која претендује на планетарни опсег, у најскорије време бити укинуте, створиће се светска
влада и јединствена светска држава с истоврсном тржишном привредом, парламентарном
демократијом (светски парламент), либералним системом вредности и заједничком
информационо-технолошком инфраструктуром. Као гласноговорник таквог “врлог новог
света” иступио је 1990-их Френсис Фукујама у програмској књизи (испрва чланку) “Крај
37
историје” . Фукујама је ставио тачку на развој поступног тумачења појма “цивилизација”:
крај историје значио је у његовој верзији коначну победу “цивилизације” над “варварством”
у свим његовим облицима, гиздањима и варијацијама.
Хантингтон је расправљао управо са Фукујамом, износећи као главни аргумент
околност да крај сучељавања јасно уобличених идеологија Модерне (марксизам и
либерализам) никако не значи аутоматску интеграцију човечанства у јединствену либералну
утопију, будући да су се под формалним конструкцијама националних држава и идеолошких
табора испољиле дубинске тектонске платформе – својеврсни континенти колективног
несвесног, који, како се испоставило, нипошто нису превазиђени модернизацијом,
колонизацијом, идеологизацијом и просветитељством и као и пре предодређују најважније
аспекте живота – укључујући политику, економију и геополитику – у овом или оном
сегменту људског друштва, зависно од припадности цивилизацији.
Другим речима, Хантингтон је предложио увођење појма “цивилизација” као темељног
идеолошког концепта ради замене не само класне анализе него и либералне утопије која је
исувише озбиљно и некритички примила пропагандистичку демагогију “хладног рата”,
самим тим поставши њена жртва. Капитализам, тржиште, либерализам, демократија чине се
универзалним и општељудским само споља гледано. Свака цивилизација преиначава њихов
садржај по сопственим несвесним обрасцима, где вера, култура, језик, психологија играју
огромну, каткад пресудну улогу.
У том контексту цивилизација стиче средишњи значај у политиколошкој анализи,
избијајући у први план и замењујући клише либералне “Вулгате”.
Развој догађаја током 1990-их година показао је да је Хантингтон у тој полемици био
ближи истини, те је и сам Фукујама принуђен да делимично преиспита своје погледе,
признавши да је очито пожурио. Али само то Фукујамино преиспитивање тезе о “крају
историје” захтева помније разматрање.
37 Фукуяма Ф. Конец истории и последний человек. М., 2005.