Page 79 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin
P. 79
управљању – то јест десубјективацији и десуверенизацији.
Сам Фукујама, критички разматрајући своје ране оптимистичке изјаве, заузима
међуположај, инсистирајући на томе да за субјекат треба још неко време признавати
“националне државе”, чији развој мора да припреми поузданије тло за долазећи глобализам.
И најзад, Хантингтон и присталице његовог прилаза сматрају да су цивилизације
исувише озбиљне и темељне реалије које сасвим могу да претендују на статус глобалних
субјеката светске политике у ситуацији када су се некадашњи идеолошки модели урушили,
националне државе убрзано губе реално пуњење суверенитета под утицајем појединих
делотворних аспеката глобализације, али је сама глобализација, ломећи старе границе,
неспособна да истински продре у дубину друштава са постојаним традиционалним
саставницама.
Значајно је што се управо Хантингтонове тезе држе оне снаге у свету које настоје да
измакну глобализацији, вестернизацији и америчкој хегемонији, да би сачувале и изнова
ојачале традиционалну самосвојност. Само што су, уместо мрачног злокобног
Хантингтоновог дискурса о “сукобу” и “сукобима”, почели да говоре о “дијалогу”. Али та
малтене пропагандистичка морализаторска нијанса не треба да нас доводи у заблуду у
погледу главног задатка оних који у целини прихватају Хантингтонов модел. У првом реду,
то је Иранац Хатами. “Сукоб” или “дијалог” – другостепено је и утилитарно питање,
кудикамо је важнија начелна сагласност о томе да управо “цивилизација” постаје данас
основни концептуални субјекат анализе међународне политике.
Другим речима, за разлику и од глобалиста-максималиста (попут Барнета), и од
умерених либерала-етатиста, присталице цивилизацијског метода отворено или прећутно
стају на становиште структуралистичког философског прилаза схватању светских процеса.
Издвајање цивилизације као главног субјекта, пола, актера савремене светске политике
представља најизгледнији идеолошки потез и за оне који желе да објективно оцене стварно
стање ствари у светској политици, и за оне који настоје да одаберу прикладна оруђа за
политиколошка уопштавања нове епохе – епохе Постмодерне, и за оне који настоје да
одбране сопствену самосвојност у условима све веће помешаности, као и стварно постојећих
напада мрежне глобализације. Другим речима, апеловање на цивилизацију омогућава да се
органски попуни идеолошки вакуум, настао после историјске кризе свих теорија сучељених
либерализму, па и услед унутрашње кризе самог либерализма, неспособног да изађе на крај
са надзором над савременим светским простором – о чему сведочи неуспешно искуство
утопија истог тог Фукујаме.
Цивилизација као концепт протумачен у савременом философском контексту постаје
средиште нове идеологије. Ту идеологију можемо одредити као вишеполарност.
Ограниченост идејног арсенала противника глобализма и једнополарног света
Све гласнија опозиција глобализму на свим ступњевима и у сваком кутку света, засад
није уобличена у конкретан систем погледа. У томе је слабост антиглобалистичког покрета –
није систематизован, лишен је идеолошке складности, у њему претежу неповезани и
хаотични елементи који најчешће чине нејасну смесу анархизма, безначајног левичарства,
екологије и још екстравагантнијих и маргиналнијих идеја. На прве улоге у њему претендују
трећеразредни губитници из западног гошизма. У другим случајевима глобализација се
суочава с отпором од стране националних држава које не желе да део суверених овлашћења
пренесу на спољно управљање. И најзад, активно се противе глобализму и његовом
атлантистичком западном либерално-демократскому коду, његовој мрежној природи и
вредносном систему (индивидуализам, хедонизам, лаксизам) представници традиционалних
вероисповести, присталице етничке и регионалне самобитности (најизразитије то видимо у
исламском свету).
Та три постојећа ступња опозиције глобализму и америчкој хегемонији очито нису
способна да доведу до сачињавања опште стратегије и јасне идеологије која би могла да