Page 93 - Boris Dežulović - Jebo sad hiljadu dinara

Iza Đoa pojavio se Papac, pa Cumur. Malo kasnije do kapije se popeo Pako, za
njim Vili, Zagor, Robi i Čep. Čudna, miješana vojska - šest umornih i oznojenih
vojnika u uniformama Omerovih inžinjeraca iz Armije BiH, i dvojica krvavih
lica, u odorama Pohumske brigade HVO-a - penjala se strmim dvorištem
prema ruševnoj begovoj kuli. Jaser je stajao na vratima kule sa spuštenim
kalašnji-kovom.
- Evo sam ti doveo Omerove - reče mu Đo ulazeći u kulu.
- Ja, Omerovi - nasmija se Pako. - Inžinjerci.
- To je Branko - predstavi ga Đo Jaseru. - Ostali... jebiga, nisam zapamtio.
- Ja sam Vili.
- Jaser.
- Robi.
- Jaser.
- Zeljko, Papac me zovu.
- Jaser.
- Dino. Zagor. Zovu me Zagor.
- Mene me Jaser.
- Čep, drago mi je.
IM
II. DIO
181
)*»>> 1AD HILJADU DINARA
- Kako?
- Čep. Čep.
- Aha, ko čep? - uzvrati Jaser. - Ja sam Jaser.
- Hajde sad, zovi Huntu nek side dolje - reče Đo Jase-ru. - Morž neka ostane na
straži.
Đo uvede vojsku u kulu. U kutu prostrane prizemne dvorane otvaralo se
stubište prema podrumu.
- Cigooo! - prodere se Đo, pa se okrene Paku. - Cigo je dole, ranio se ono kad je
puco. Cigooo, mi smol
U dnu mračnog stubišta otvarala se prilično velika podrumska prostorija
osvijetljena tek mrljama prašnjava svjetla, što je curilo unutra kroz dva visoka
prozorčića u razini dvorišta. U kutu podruma ležao je Cigo, podignute desne
nogavice i noge umotane u zavoj prošaran crveno-smeđim mrljama.
- Evo sam ti doveo Omerove. Da upoznaju budalu što ih je umalo ubila - reče
Đo, pa se okrene Paku. - Puco na svoje, pogodio sebe.
- Ne seri.
- U redu je - sagne se Pako da mu pruži ruku. - Ja sam Branko. Glavno da nema
mrtvih i ranjenih.
- Ranjenih bogami ima - reče Papac. - Ja sam Željko. Papac me zovu.
- Cigo.
- Vili.
- Robi.
- Cigo.
- Dino, zovu me Zagor.
- Cigo.
- Čep, drago mi je... Boli li?
- Nako. A šta je tebi s licem?