Page 16 - Emir Kusturica - Sto jada

свађе са Аидом ушле су у завршну фазу. Стан је већ био подијељен. Насред дневне собе су
стајали ормари, заједнички простор је преполовљен. У једном дијелу живјели су Аида и
дјеца, а у другом Славо. Чим би се ои појавио у кући, она би гласно негодовала преко
ормара. Почињала је полако и смирено, а док би гласно изговарала како је капетан прве

класе Славо Теофиловић уништио њен живот, управо у тим секундама спознавала је колико
је њен живот заиста промашен и тада би падала у ватру и вриштала. Он никада није
реаговао, био је равнодушан према жени и дјеци. Једног дана отишао је по цигарете и није се
вратио. Отпутовао је у Скопље код швалерке и тамо отворио молерску фирму која му је
доносила уносне зараде. Гдје год се појавио са својим мајсторима, он је комуникацију
започињао:
- Ко вам је ово радио? - па не сачекавши одговор додавао би: - Зидови морају најмање

трипут да се глетују ако хоћете да ово на нешто личи!
Без емоција и снажних акцената, он је врло убједљиво дјеловао на муштерије.

Као што је Зеко 1976. очајавао гледајући у неонска свјетла што му отац не дарује поклоне
за рођендан, тако је ратне 1993. сједио на обали Саве. Била је недјеља и он је успављивао
кћерку Светлану. Плавокосу љепотицу родила му је београдска правница Звездана. Мирна и

блага жена која је стрпљиво подносила Зекина честа путовања. Упознали су се када је Зеко
са бендом „Забрањено пушење“ први пут стигао у Београд. Ноћ прије вјенчања роуди је
рекао будућој жени:
- Свиђаш ми се и желим да будеш моја жена, али ту има један проблем...
- А то је?
- Ако се појави Милијана Гачић, пиши пропало...
- Неће ваљда! - Звездана није озбиљно схватала Драгана, иако је на неки чудан начин

повјеровала да је тако одан и брижан човјек може свакога дана изненадити доносећи нагле и
невјероватне одлуке.
И најмањи вјетрић промијени стање на површини ријеке, а рјечне струје у врелим
августовским предвечерјима учине да човјек повјерује како ништа, чак ни камена тврђава,
ни читав град не стоје тако постојано и чврсто као што се чини. Свеједно што, дубоко испод
површине, стоји непојамно чврст темељ.

- У ствари - помислио је он - тврђава и читав град стоје на дну ријеке, а слика града и
свега што се на ријеци прелама јесте као и мој живот. Све то лелуја на води, рађа се и
нестаје у животу као и ова слика која ће ускоро, кад зађе сунце, потпуно нестати, а на ријеци
ће засијати само улична свјетла. Слика коју човјек види често је заводљива! Да није тако,
људи не би могли ни да преживе. Јер, не живи се од сурових истина и непромјењивих
закона, него управо од наде и промјена у које наивно вјерујемо. Тако и буде, само што живот
нису привид и жеља - с том мишљу је августовске недјеље 1993. ушетао у Кнез Михаилову

гурајући колица са уснулом кћерком.
Откако се распала Југославија, посао роудија све више је замјењивао рад на промоцијама
странака и политичким изборима. Тешко му је падало што нема више рокенрола. Враћајући
се с терена, најрадије је шетао управо Кнезом, јер је ту могао да види позната лица, људе из
сада већ бивше Јутославије. Рат је још увијек трајао и Зеко је био срећан кад угледа земљака
из Мостара, Травника или Сарајева. Чак и ако га није знао, климнуо би главом, а када би

видио неког познатог, сит би се испричао. У ствари, он је жалио за прошлим временима, ма
колико да у његовом животу, а поготово у дјетињству, није имало за чим посебно да се жали.