Page 33 - Emir Kusturica - Sto jada

Привучем столицу до казана у бањи и ставим коверту на врх. Како је та површина била
заобљена, коверта падне. Поново је вратим, а она опет падне. Још једном ставим коверту на
исто мјесто, она клизне мени у наручје. Погледам, на коверти пише: 890 000 динара, Брацо
Калем. Отворим коверту и видим гужву стотки и петстотки. Нема друге него сакрити новац

и држати га стално код себе. Преполовим новац и згурам га у чарапе, у гаће, па шта буде!
Форсирам Горицу, претрчим преко партизанског гробља и уђем у Клиничку болницу
Кошево са стражње стране. Има једна рупа на жичаној огради код глувонијемих у Фуада
Миџића кроз коју улазим кришом у болницу. Не би ме пустили на главни улаз, још сам мали,
немам личну. Док ми шушти под ногама ко зна колико дуго непокошена трава, само једна
мисао струји ми кроз главу. Није, ваљда, карцином?! На улазу у хирургију сретнем доктора
Липу, пошао да обиђе Брацу.

- Није карцином, је л’ тако, чика Липа?
- Мали, да знаш, није!
Скочим доктору у наручје, изгрлим га и изљубим, а онда трк уз степенице на други
спрат. Право код Азре у собу.
- Значи, ти здрава?!
- Ни сјекира ме не може докрајчити! Сједи!

Вадим мањерке и одмах јој дам супу. Она дигне поклопац и пиљи у чарапе. Као да зна
гдје сам смјестио очеву плату. Хладан зној ме прође док њишем ногама.
- То нису твоје чарапе?
- Од старог.
- Шта ти је? Што млатараш ногама?
- Ето ме, одмах се враћам, идем до ве-цеа!
Утрчим у тоалет и наслоњен на зид дишем као да бјежим од потјере. Сигуран да нико

није у женском вецеу, пребацујем Брацину плату из чарапа свуда по џеповима, у гаће.
Проспем мало воде по лицу да дођем себи.
- Јеси ли можда видио? - дочекала ме Азра чим сам се вратио.
- Шта?
- Да ниси прошњухо негдје коверту с платом?
- Ма ђе ћу, бона, Азра, срамота ме, није фер!

- У праву си, како сам живјела до сада без те информације, тако ћу и од сада.
Гледа ме и мислим да не вјерује ријечима које изговара. Али, загрлим је и то је довољно
да се смири ситуација. Полако из мањерке пије супу коју је спремила комшиница Нада.
- Добро, сада морам натраг на допунску из математике!
- Учи, сине, немој ни од кога да зависиш!
- Од кога ти зависиш?
- Па, без његове плате не бисмо преживјели ти и ја!

Загрлим је иако ми је било мука од те реченице. Изађем ван, а она ме гледа кроз прозор
болничке собе и маше. Махнем јој спуштајући се према излазу и гледам како се осмјехује.
Иза зграде шмугнем у парк и непримјетно се вратим ка средишту болнице и одјељењу на
којем је лежао отац. Први пут ћу видјети Брацу.
- Погледај ти ово, дијете драго! - шапуће доктор Липа показујући на штеку „марлбора“ и
на флашу вискија, док Брацо испраћа другове и другарице из Извршног вијећа Републике

Босне и Херцеговине. - Ето, такве будале воде државу, човјек једва преживио други инфаркт,
а они, мајку им јебем глупу, донијели у болницу виски и штеку цигара! Носи то кући!