Page 35 - Emir Kusturica - Sto jada

На граници између Кошевског брда и Црног врха, уз напуштену циглану, стоје младић и
дјевојка. Он висок, у тамиом морнарском капуту она нижа растом. Љубе се, ништа необично.
Видим да ме она гледа преко пољупца, али се правим луд. Онда, наједном, она почне да
виче, удари момку три шамара, а он навали да је туче, баца је на прашњави пут. Она се

котрља и запомаже. Потпуно заборавим на то да ми је очева плата свуда испод одјеће и
ухватим младића.
- Како можеш, види колишна је?
- Шта си реко?
- Кажем, убићеш је, види колики си ти?!
- А ко си ти да мени то говориш?
- Нико, само да знаш, није фер!

Одједном, мала се диже на ноге и обриса прашину с капута. Примијетим да је згодна, сва
пуца испод утегнутих пантола, Циганка плаве косе, материјал за сјећање и за моју каду топле
воде. Приђе ми на пола корака и ухвати ме за браду:
- Шта ти хоћеш?
- Како шта хоћу, молим га да те не туче!
- Ко си ти да се мијешаш у нашу везу?!

- Нико... - кажем, а онда ме младић у морнарском капуту опучи преко носа тако снажно
да ми се све звјездице са неба приказаше испред очију.
У паду, окренут према младићу, угледам његово лице и падајући у прашину ухватим га за
ревер. Од ударца ногом згрчила ми се рука и ухватила његово дугме на капуту.
Не знам колико је дуго трајало стање потпуног мрака, али су ме пробудиле зима и
главобоља. Окренем се око себе, нигдје никога. Сједим наслоњен на бандеру потпуно го, као
од мајке рођен. Отворим шаку и угледам дугме. Шта да радим го и биједан са дугметом у

руци? Није ми јасно да ли ме температура тресе од бијеса и бола у носу или од тога што сам
го! Тресући се као прут, потрчим према напуштеној циглани и схватим да је школски друг
Селим Сејдић најближи на путу до куће преко Црног врха. У овој породици има више од
десеторо дјеце. У ствари, то није сталан број, некад их буде и четрнаесторо. Сигурно ће се
наћи неки дроњак, па да се ко човјек докопељам властитог стана.
Код њих је испод спаваће собе земуница у којој коцка цијела Горица, долазе са Вратника,

али и са Ковача. Кажу да отац породице, зову га Ћело, држи Циганке и подводи их
мушкарцима. Дува вјетар на Горици, смрзло ми се све од малог прста до косе. Привучем се
приземној кући од картона са прозором који гледа у кухињу. Наслоним главу на прозор и
угледам мушкарца огромних леђа. Нешто ми познат? Кад оно, човјек се окрене и ја
препознам рођака Неду. Протрљам очи и гле, стварно он испред мене. Значи, то ти је тако,
па ти види!
Недо, скинут у гаће, надуво трокут, шепури се, гледа у огледало и провјерава топлоту воде

у кади. Из воде се пуши, па и мени за тренутак постаде топлије. На другој страни собе отворе
се врата, а иза њих се појави она плава Циганка што ми је отела паре. Срце ми заигра, само
што и ја нисам добио инфаркт као мој отац. Она приђе кади и стаде. Испусти пешкир који
јој је прекривао тијело, њене груди стајаху право, а стражњица као столица на коју би могао
да сједнеш. Заборавих на зиму. Не знам да ли је то био његов начин да започне „то ти је
тако, па ти види“ са женом, али рођак Недо заурла као Тарзан и скочи у велику каду као да је

на Бембаши. Вода запрска, он се окрене и баци своје гаће, па потоне леђима и изгуби се у
води. Плава Циганка се насмија гласно ишчекујући наставак предигре. Недо изрони и