Page 38 - Emir Kusturica - Sto jada

тежину кафанског живота, чим сам пришао шанку, испалио сам:
- Мала, донеси ми тарли-тарли!
- Шта, пиленце?
- Не знаш шта је тарли-тарли, па ђе ти живиш?

- На Вратнику!
- Не питам те то, већ симболички питам ђе живиш кад не знаш шире појмове! Дођи
овамо!
- Знам, пиленце.
- Литар „ризлинга“ и литар киселе! Ово ти је озбиљан минус!
Конобарица се смије, али руком покрива очи, непријатно јој да гледа голог мушкарца
поред мене. Недо стоји у ве-цеу и маше рукама, убрзава моје прво тарли-тарли, а ја успорио,

осладило ми се, добро шприцери леже у стомаку. Брацо је у праву, супер је када рези у грлу.
Погледам у гологузог, он дрхти од зиме.
- Мала, дај ракију овом шупку да се не смрзне!
- Боље би било капут да му наручиш.
- Дај му ракију и немој да сереш!
- Шта то кажеш, пиленце?

Наспем нови шприцер и ексирам, па одем иза шанка.
- Ђе ти је уље?
- Јао што си ти опасан? Колко ти је година?
- Осамнаест, дај уље кад говорим!
- А ја мислила деветнаест!
Нагнем још један шприцер на екс, а она, зачуђена мојим наредбама, из кухиње изнесе
дволитарско јестиво уље. Годило ми што се свиђам овој конобарици. Није нека марка.

Гледам у њена кољена. Много боља сам видио како пролазе испред кухињског прозора.
Свуда по поду проспем уље, а онај гологузи гледа и ништа му није јасно. Читава кафана
натопљена уљем. Конобарица стоји иза шанка, маше рукицама и смије се ишчекујући да се
нешто деси. Када је посљедњи центиметар пода био прекривен уљем, сједнем и наспем себи
шприцер, па покажем гологузом према отвору који води у ходник. Одоздо куља дим и чују се
псовке. Гологузи по договору стаде на врх степеница и на мој знак викне:

- Шта је, педери, је ли, ватра вам што сам дошо, је ли? Чујете ли ви мене? Ало, буљаши!
Такође по договору, сакријем се иза шанка и ону конобарицу повучем са собом.
Брзина којом су дотрчали Бимбо и његови бандити била је невјероватна. Али су још
невјероватнији били њихови падови по поду. Из ве-цеа је изашао Недо и ухватио прву
столицу, па мирно, прецизно циљајући, једну по једну је разбијао о њихова леђа. Некад је
погађао бандите у главу и то се дешавало када би се они усправили и стали на ноге. Столице
су пуцале и распадале се на све стране, а она конобарица није престајала да се церека...

Све што је ходало у Бимбиној банди потучено је до ногу, а онда је Недо издвојио Бимба,
ухватио га за ногу и довукао до степеница. Овај је шлајдрао ципелама по поду као точак
аутомобила кад заглави у снијегу. Тада га рођак ухвати за уши и изгуби се с њим у подруму
да му узме паре. Ја сам излетио иза шанка и од страха урликао као Недо док је носао ону
плаву Циганку по кухињи Ћеле Сејдића. Како неко мрдне на поду, ја заурлам од страха и
ударам гдје стигнем. Када се појавио онај гологузи, одмах је чучнуо и почео да скида одјећу

са једног бандита, а ја, ни пет ни шест, већ удри по њему.
- То ти је тако, па ти види!