Page 37 - Emir Kusturica - Sto jada

до њега! Бацају барбут, псују ко кочијаши! Недо им покупи паре са стола. Они се умирише.
- Шта је, ба?
Недо му одвали шамар, овај покуша да му узврати, али попије још један шамар и смири
се.

- Тите ми и моје фамилије, ништа не знам о чему се ради!
- Ђе ти је капут?
- Ено га тамо!
- Иди га донеси!
Ширећи руке, овај је потврђивао да није ништа урадио. Вратио се са гардеробе носећи
свој морнарски капут. Недо узе капут из његових руку, пружи руку према мени, а ја му додам
дугме. Тачно тамо гдје је прекинуто, Недо својом шапом прислони дугме на његово мјесто.

- Излази напоље!
Иако Скендерија није била његов рејон, Недо се није плашио да га ухвати за врат:
- Слабијег од себе дираш, је ли, момчино? - говорио му је показујући на мене.
Онда му смота руку на леђа. Одведе га до моста крај протестантске цркве. Тамо му
нареди да скине кошуљу. Овај се, истина, опирао, али када му Недо опучи још један шамар,
човјек на све пристаде.

- Тите ми и моје фамилије, ништа не знам!
Недо га зграби за врат и привуче га до моста. Ухвати га за ноге и пребаци му голи труп
преко ограде.
- Неееемој, молим те.
С лакоћом завеза пантоле и стегну му каиш, па га објеси наопачке. Овај виси окренут
лицем према Миљацки.
- Говори гдје су теткове паре!

- Паре... код Бимба, на Илиџанској цести!
- То ти је тако, па ти види!
Брзо је ослободио објешеног и наредио му да се скине потпуно го. Узео је одјећу и комад
по комад ми додавао. Обукао ме као да сам био у Трсту. Супер „рифле“ ми велике, али
подвучем ногавице. Ципеле три броја веће. На крају ми баци његов капут.
- Тите ми и моје фамилије, све ми Бимбо узо...

Договор је лако пао. Такси је нас тројицу довезао до Бимбине кафане. Није се
разликовала од других кафана на Илиџи, само што унутра није било људи. Кафана је имала и
подрум из којег је куљао дим.
- Доле они коцкају, јаћу у ве-це, а ти узми од младе уље и намажи под, добро га намажи!
Мали, немој да ти нешто одвуче пажњу па да нам план пропадне! - рекао ми је Недо.
- Ма нема теорије!
- А ти за њим! - гурнуо је младића.

Озбиљно сам схватио рођака, али нисам могао да избијем из главе Брацу и његове
посјете кафанама. Док сам улазио, алкохолна испарења су призвала лица намргођених људи
из кафана у које ме водио. Ти ликови су урезани у сјећање кад сам као десетогодишњи талац
сједио по сарајевским биртијама. Некада је до поноћи трајало мушко савезништво у акцији
тарли-тарли! На крају би саставио двије столице и ја сам спавао, а онда би по ко зна који пут
те вечери понављао: „Јеси л’ видио како је тежак кафански живот? Моја Азра мисли да је

све ово лако!“
Не знам да ли под утицајем таквих мисли, или због тога што сам хтио да провјерим