Page 47 - Emir Kusturica - Sto jada

ПУПАК СУ ВРАТА ЉУДСКЕ ДУШЕ

Пред моје очи „Магареће године“ стигле су поштом из Београда. На писму које је испало
из пакета видио се печат главне сарајевске поште и адреса: Алекса Калем, Јабучице Авде 22,
Сарајево. То је била прва пошиљка адресирана на моје име. Са стражње стране визиткарте

писало је: Ана Калем, шеф Института за међународне радничке односе, а на полеђини:
„Драгом Алекси за десети рођендан од тетке Ане“.
Није ме обрадовао овај поклон! Отишао сам у школу носећи у себи јутарњи немир.
Када је звоно најавило велики одмор, први сам заузео мјесто у великом ве-цеу. Тако се
звао јер се у њему пушило. Филтер „ЛД“ је била школска марка пошто се куповала на комад.
Једну цигарету је пушило десет ђака III ц.

- Не ваља тако, повуци дим дубоко да стигне до малог прста на нози - Ћоро је говорио
Црном и све је изгледало да показује како се пуши, а у ствари је користио да што чешће
повлачи димове.
- У проблему сам, шта да радим? - рекао сам изненада.
- Зависи о чему се ради, јебо га ти!
- Тјерају ме да читам књиге, а ја бих радије да ме шаљу у поправни дом!
- Има за то лијека!

Гушио ме је дим херцеговачког дувана. Иако је био велики одмор, није било много
времена за пушење.
- Којег лијека?
- За крај школске године мој буразер моро да прочита „Црвено и црно“ од Балзака!
- Зар то није од Стендала, Балзак је написао „Чича Горио“?
- Питаш ме да ти помогнем, онда сереш!

- Учинило ми се!
- Ко да је важно ко је шта написо... углавном, рекло мом буразеру у школи ако не прочита
ту књигу, понављаће седми разред. Стара га свезала за столицу и запријетила му: „Гледаћу те
док све не прочиташ, ако треба, ти ћеш скапати од читања, ја од гледања, ал’ ћеш га
прочитати, јебо ли те он!“
- Ко?
- Па тај Балзак. Него, Миралем је закукао: „Мајка, што ти све ово треба?“, а она му је

одбрусила: , Још ме питаш, је ли? Отац ти је умро ко хамал, е ти, вала, нећеш, па макар све
отишло у пизду материну!“ Онда га је фино свезала!
- Стварно, чиме?
- Шњуром од пегле, а мене послала у библиотеку по књигу. Кад сам крено, он климне
главом и стави ми у руку цедуљу на којој је писало: „Иди код месара Расима и тражи да ти
натанко изреже сто педесет комада стеље!“ Ја отишо у библиотеку па у месару, нарезало му

стеље танко, а ја све фино сложио, једна стеља на сваку другу страницу књиге. Стара сјела
увече преко пута њега на кауч, направила велику џезву кафе и стала да пиљи у њега. Он
гледо у ону стељу таман ко да чита и када је хтио да је поједе, фино би се приближио књизи,
ко да ће да преклопи страницу, а у ствари поједе једну стељу. Појео сто педест комада стеље
на триста страна Балзака, а стара мислила да је прочито књигу!

Због читања „Магарећих година“ у кући је владала ванредна ситуација. Умјесто да се баве

озбиљним стварима, отац и мајка су набрајали које све важне књиге из историје