Page 42 - Emir Kusturica - Sto jada

то је чудо!
- То је због неба?!
- Небо преноси сигнал!
- Значи, небо зна?

- Тачно тако! - рекао је Рођо, зачепио кухињски лавабо, напунио га водом и пуштао кап
по кап из чесме.
Мајка и отац су се истовремено нагели напријед и гледали како се око капи стварају
кругови.
- Ево како то ради, очи моје!
- Види, стварно!
- Шта да видим?

- Па таласе који се шире око капи.
- Лако им је када небо зна!
- Пусти небо, сигнал је ко кап у мору којег небо пропусти! То ти је читава филозофија.
Кроз полуотворена врата кухиње видјело се како је радио растављен на хиљаду дијелова:
на столу за ручавање, на креденцу каучу на двије фотеље. Брзином мађионичара, Рођо је

вратио све на своје мјесто. Укључио је радио у струју и одмах смо чули вијести.
- ... Друг Тито је данас посјетио Смедерево и поново истакао да је револуција нешто
друго од обичног живота...
- Мораћу да ти донесем нови кондензатор из радионице, ово може сад-засад!
- Јој, кад би ми погледо фен, нешто крчи кад ради!
- Хоћу, очи моје, само реци шта треба.
Чим је поправио фен, мајка је нашла нову ствар.
- Ето, само још да погледаш телевизор, нешто ми други програм није чист!

Окренуо је телевизор и одмах знао о чему је ријеч:
- Не ваља ти уземљење! - пронашао је неку жицу и чим ју је дотакао, слика је била добра,
а кад ју је пустио, чуо се шум и слика се покварила.
На излазу је још једном с осмијехом рекао:
- Зовите ако шта треба, очи моје!

- Хоћу, али дођи једном нормално!
- Поздравите ми плаве очи тугу небеску.
Када је отишао, ја сам се угегао у кухињу, а мајци се по ко зна који пут није свидјело
како ходам.
- Не вуци ноге по поду кад ходаш! Исправи се!

Припреме за Олимпијске игре у Сарајеву биле су у поодмаклој фази. У тој акцији било је

свега, само не снијега. Сви су се чудили, Нова година је прошла, а снијега нигдје.
Најдражи ми је понедјељак кад идем у школу послије подне. Спавам дуго, најдуже и
нема никога у кући. Пробудим се, украдем старој „херцеговину“, направим кафу, запалим
цигарету и дуто гледам кроз прозор. Напољу хладан вјетар и нико не пролази. Само што сам
се загледао у пусту улицу кроз прозор, испод јаблана се указао Рођо. Пијан, вјероватно
синоћњи, љуљао се на вјетру и пјевао. Када сам стигао до њега, он је тешко одржавао

равнотежу, али је плесао и на сваком другом кораку посртао. Партизанска техника пружања
помоћи рањеницима била је пресудна у спасавању Рође од повреде. Моја глава је брзо
подвучена испод његовог пазуха и онда се он, потпуно ослоњен на мој врат, вукао према