Page 59 - Emir Kusturica - Sto jada

полако погледао назад. Видио је голим оком како змије, њих пет, срчу млијеко. Међу њима
се истицала велика змија чије тијело је промакло између два камена, а када је угледао њену
главу, веома се изненадио.

На улазу у село било је мирно. Из даљине су допирали ријетки пуцњи непријатељске
војске. Само су артиљерци из ровова у долини грували гранатама из старог топа, а браниоци
Увијећа пуцали су на другу страну. Коста је дошао до кухиње са задње стране и скинуо
мањерке с магарца. Убацио их је у кухињу у којој су кувари вртили варјачама по великим
казанима и једва су се видјели кроз облаке паре. Један од кувара махнуо је руком према
Кости, извадио усну хармонику израђену од дрвета и рекао му:
- Слушај ме сада!

Док је свирао, уоквирен паром, кувар као да није био дио ратне реалности. Наједном, као
да се ослободи. Вјештина с којом је тај човјек свирао мелодију, ногама дајући ритам, а онда
све то употпуњујући покретима тијела, учинила је да све изгледа као неки модеран плес.
Коста је прво ударцима ноге о под пратио ритам, а онда је извадио своју казу и сам почео да
свира познату мелодију. Читав призор претворио се, наједном, у циркуску тачку и тако усред
потмуле тутњаве топова створио добро расположење.

Прва јесења киша је већ исте ноћи замијенила ударе топовских граната и падала је читаву
ноћ. Рат је због невремена привремено заустављен. Ујутро су сеоске жене брале грожђе у
винограду, па га одмах преносиле у каде. Кад би тај посао завршиле, босим ногама су газале
грожђе у кадама, а мушкарци су спремали казан за вино. Ово је био једини поуздан знак да је
стигла јесен, иако је још било необично топло.

Коста и његов магарац већ су у цик зоре били на свом старом путу ка селу и мјесту гдје су
за браниоце Увијећа набављали млијеко. Коста је гледао испред својих стопала, али и
испред копита магарца. Само загонетан осмијех стварао је утисак да он зна како су змије већ
ту и како чекају да им сипне мало млијека на прашњави пут.
Када је изашао на узбрдицу, погледом је тражио Младу, али ње није било! Само је стара
стајала са већ помуженим млијеком у рањикама и гледала у њега попријеко.

- Данас сте сами? - рекао је.
- Јесам!
- А Млада, гдје је она?
- Син Зага се вратио, ти сад гледај како ћеш, они се нису дуго видјели!
- А, то...
- Покупи млијеко и не осврћи се више!
Док су пресипали млијеко из рањика у мањерке, иза решеткастог прозора Коста је

угледао уоквирено лице Младе. Гледала је у њега. Иако тужног израза, била је љепша него
икада раније. Да ли због тога што је стајала иза прозора и што је стакло умекшавало њено
лице, чинило му се да гледа у вјечну љепоту. Дисао је убрзано, осмијех му се вратио, а кад је
ухватио њен поглед, заврнуо је шеретски бркове. Пошао је натраг. Испратили су га строги
погледи бабе и осмијех Младе. Када је изашао на раван гдје су царевале змије, сјетио се
мелодије коју је синоћ извео кувар. Почео је да плеше и окреће се око себе. Извадио је

шупљу цијев, свој инструмент казу и засвирао ону кувареву најновију пјесму. Онда је рукама
захватио млијеко и не престајући да плеше просипао га по прашњавом путу.