Page 61 - Emir Kusturica - Sto jada

допирали су сасвим неразговијетно кроз отворени прозор кроз који се видјело како свјетла
побједничког ватромета падају с неба као звијезде. Млада се полако скидала, Коста брже од
ње. Освијетљени само свјетлошћу споља, гледали су се. И када су њихове усне биле сасвим
близу, разбивши прозор у Костину кућу, са кубуром у руци, банула је баба.

- Рат можда јесте завршен за тебе, али за мене није!
- Нећу кући!
- Хоћеш, курво! Младожења те чека кући!
- Курво матора, лажеш!
- Не лажем! Или ћеш кући, или ћу те убити?!
- Нећу!
Стара је извадила кратеж и уперила га у Косту, а онда је Млада истрчала ван и бијесно

заграбила камењаром. Стара је пошла за њом. Коста је трчећи навлачио пантоле и кошуљу.
Лако се узверао уз камену стрмину и видио да стара сустиже Младу. Зауставио се када је ова
уперила кубуру у њега.
- Назад, она има мужа!
Коста је први пут схватио како би живот могао да жртвује због Младе. Чула су му
шапутала да је ово само мали заплет у љубавној причи која слиједи и мирно се вратио у

село.

Док се по селу и даље пијанчило, на мјесечевој свјетлости видјеле су се сјене десет
војника непријатељске војске који су се прикрадали и један за другим улазили у ров. Лако је
савладан први стражар! Нико те вечери није чуо његов јаук, нити је ико од сељана видио
како су још тројица стражара задављени, а да при том нису пустили ни гласа. А како би и
могао чути, кад се у селу побједа и даље славила с несмањеном радошћу и још већом буком.

Јутро је и то је вријеме када Коста натовара магарца. Остаци синоћње забаве били су
видљиви на све стране. Кувар је био будан и насмијан као и увијек, чистио је кухињу док је
Коста узимао мањерке.
- Још који дан, па ће и овоме доћи крај - рекао је кувар.
- Немој, молим те!

- Крај рата, друшкане, потписан Међународни споразум, оде војска, почиње живот!
На познатом путу видио је змије и међу њима једну посебно крупну. Коста је знао да
змије сада већ нестрпљиво чекају да се он појави и да им сипа млијеко на пут.
Пажљиво је закорачио у село. Само што је везао магарца и скинуо мањерке, из штале је
изашао Зага. Носио је рањике напуњене млијеком и добронамјерно пружио руку Кости.
Збуњен, Коста му је пружио руку, а на његовом лицу није се видјело колико му тешко пада
ово познанство.

- Ти си Зага Божовић?!
- Како знаш?
- Ко не зна Загу Божовића, ратника, јунака!
Камион „тамић“ шкрипећи закочи покрај куће и нека двојица одмах почеше да истоварају
столове и столице. Махнули су Божовићу.
- Спремате славу?

- Женим се, јуначино, чекала ме да се вратим са фронта седам година!
- И дочекала - додаде Коста, а глас му утањио и грло се згрчило од туге.