Page 62 - Emir Kusturica - Sto jada

Не да се војник Коста. Још јачим осмијехом покри тугу коју је крв муњевито раширила
свуда по тијелу.
- Свака част, а гдје је Млада?
- Одвела је баба у Требиње да купе вјенчаницу!

- А ти, јеси л’ спремио одијело?
- Маркирано, купио на фри-шопу у Абу Дабију, прва лига!
Коста се окренуо и пошао назад у село. Освртао се, а испред куће већ су застирали
столњаке за свадбу и увртали сијалице у сијалична грла. Надао се да ће угледати Младу. Све
је чуо и видио, али му нешто није дало да повјерује како је дошао крај његовој љубавној
причи. Као што је, уосталом, био сумњичав према крају рата и оној изненадној прослави у
селу. Није губио наду да ће поново срести Младу, па је осмијех као најбоља потврда те наде

и даље украшавао његово лице.

Тек када је закорачио на Авенију змија, изненада се уплашио да више никада неће
видјети Младу. Заплакао је. Покуњен, гледао је у ноге и хтио да пут до Увијећа траје читаву
вјечност. Видио је своје сузе како капљу у прашину и када је чуо јаку пуцњаву из правца
Увијећа, потрчао је. Одмах се саплео и пао. Тек на земљи је угледао да су му стопала увезана

репом велике змије. Није успио ни да се окрене, а змија се већ увила око његовог тијела.
Избезумљеног лица покушавао је да се помјери и беспомоћно тражио излаз. Знао је Коста да
у најтежим тренуцима задржи присебност, Узалуд, био је заробљен као у ружном сну када
не може да се покрене. Стијешњен невиђеном снагом, помислио је да то превазилази
садржај и најстрашнијег сна. Сваки његов зглоб је био уклијештен као да је читав у
столарским стегама. Први пут је осјетио и најмању кошчицу у свом тијелу. Био је потпуно
немоћан. Руке и ноге није могао да помјери ни милиметар. Учинио би било шта што би

могло да га ослободи из загрљаја змије. Тада је помислио:
- Тако ми и треба, добро се не враћа добрим!
Успио је на петама да се придигне и крене у котрљање заједно са змијом низбрдо.
Избезумљен, готово са страхопоштовањем гледао је у њену главу када су се зауставили код
велике стијене. Чекао је да га уједе. Крв му се следила и осјетио је како се сваки дјелић
његовог тијела хлади. Наједном, учини му се као да змија попушта. Гледао је у њену главу и

осјетио читавим тијелом њен хладан загрљај. Глава јој је била већа од његове шаке! Пружала
је језик и он је потпуно скамењен чекао да га уједе. Помислио је да ће је надмудрити. Пошто
је попустила, он је направио нагли покрет да би се отео и побјегао из њеног загрљаја. Али
змија је реаговала муњевито. Сада је стисак био много јачи. Поново се копрцао, сада већ без
страха, помирен са смрћу, мумлао је и окретао се лијево-десно, али није могао да понови
котрљање. Кости се згрчише, набрекнуше вратне жиле, а трбушни мишићи почеше да се
крећу као да ће повратити. Једино је повремено успијевао да смањи додир тијела са змијом.

Али послије само неколико секунди, вратио се хладан загрљај смрти. Осјетио је како се
хлади. Змија је покупила сву топлоту коју је крв ширила његовим венама. И поред силе која
је сваког секунда одузимала по један дио његовог тијела, чуо је како јењава пуцњава у
Увијећу. Препустио се змији, ухватила га је самртна равнодушност. Његово беживотно
тијело и очи у сузама наговијестиле су крај. Мирис палежи допирао је до његових ноздрва.
На врхунцу невоље ништа друго му није преостало него да се још једном осмјехне и тако

се опрости од живота. Тада се десило једино што није очекивао, змија је нестала истом
брзином којом се обмотала око његовог тијела. Једва је успио да ухвати погледом њен реп