Page 73 - Emir Kusturica - Sto jada

СТРАНАЦ У БРАКУ

Отац воли да прича о херојским подвизима жена. Најдраже су му Јованка Орлеанка,
Марија Кири, Валентина Терешкова... Када говори о улози мајке у историји, узбуди се много,
кошуља му задрхти око срца, развеже кравату и на крају заплаче:

- Мајка Моме Капора је својим тијелом заштитила Момчила од фашистичке бомбе која је
бачена на Сарајево. Дјечак Момо је остао жив, а другарицу Капор је усмртила експлозија!
Лијепо се видјело како оцу теку сузе низ образе. Гледао сам га и, наједном, мени се
догодило исто. Плачем, баш плачем! Није ми било јасно да ли ме дирнуо отац, или прича о
мајци књижевника.
Мој отац, Брацо Калем, није грађен по ЈУС-у. Висок је метар и шездесет седам и носи

пету високу четири центиметра. Редовно шије одијела код шнајдера и пази да му манжетна
прекрије пету. Код њега се једва види шпицока на врху ципела откако је завладала мода
панталона звонцара. Кад стоји крај неке жене просјечне висине он је, видио сам то на
прославама 29. новембра, гледа с наглашеним поносом. У ствари, намигује без мицања
очних капака, а она узвраћа осмијехом. Понекад тешко издржавају његов поглед. Као да
Брацо женама поремети дисање:
- Јао... друже Калем, немојте, молим вас... мени је непријатно!

Ако даме гледају мога оца с таквом слабошћу, постаје ми јасно зашто нису могле стићи у
прве редове великих преокрета, револуција и ратова. Тек касније, када су мушкарци
схватили да је фалило жена у њиховим акцијама, онда су глумили џентлмене. Немам
довољно знања из историје човјечанства. У трећем гимназије само је начета прича о томе
како је матријархат замијењен патријархатом. Жене су до тада владале мушкарцима и
животињама. То је било када је мушкарац ловац изгубио примат. Од тада до данас рачуни

између мушкараца и жена су нерашчишћени. Траје то хиљадама година и нема поравнања.
Данас, као, слави се 8. март и подвизи партизанке Маре! О њој је, такође, волио да прича
отац. Зашто он то мени прича кад већ зна да ме то не занима?

Љубав према тајнама потиче с логоровања на Сутјесци са одредом извиђача „Сава
Ковачевић". Ако си хтио да постанеш курир извиђач, ваљало је савладати технику ћутања.
Тамо је требало проћи кроз сито и решето да човјек не би остао обични извиђач. За то звање

требало је да ћутим 24 сата. Свидјела ми се тишина. Што мање причаш, више мислиш! Иако
кажу да је говор највеће достигнуће људског рода, открио сам да никада не треба брбљати.
Због тога су моје прве везе са дјевојчицама биле неуспјешне. Сједим на састанку, блејим ко
овца и пљуцкам кроза зубе. Она ми каже:
- Па, реци нешто?!
- Шта?

- Нешто лијепо!
- Шта је теби лијепо?
- Било шта... реци ми, реци ми, на примјер, да ме волиш?!
- Како ћу ти рећи да те волим кад то није тачно?!

Никада нисам препричавао друговима ниједан догађај из моје куће. Сада ме нешто
натјерало да се офирам Ћори и Црном. Сједили смо испред гранапа, пили пиво и чекали

педерчиће из Пејтона да им наплатимо пролаз. Почнем причу о мајци Моме Капора и,