Page 72 - Emir Kusturica - Sto jada

истрча из тунела. Коста јури тунелом и брзо се приближи крају.
Млада скаче у језерце, нестаје под водом. Коста одмах скочи за њом. Обоје роне. Никако
да се нађу. Наједном, рука додирне Косту под водом. Он се окрене.
Гром удари, он се трже из сна о сусрету с Младом и окрену се према небу. Провали се

небо, киша зали Костино лице.
Устаде и као да га нека нова животна снага потјера, потрча узбрдо. Вукао је мученички
руксаке везане конопцем и каишем и када стиже на пропланак одакле се као на длану видио
град, он очима пуним невјерице по ко зна који пут погледа на све стране свијета.
- Опет сам стигао на врх - помисли.
Док је корачао према облом камену на који обично сједне сломљен тешким путем, преко
неба је прелетјела врана гледајући у њега својим паметним очима. Док је врана у широком

луку кружила око Косте, његово лице је упркос тешком дисању озарио осмијех, који је
указивао на још један узлет у животу монаха Косте.
Скинуо је са себе каиш и конопац и сјео на камен. Смирило му се срце, дисао је
нормално, па је из торбе извукао два грозда. Положи свету књигу на камен, а грожђе спусти
поред. Није видио како се врана спустила на камен поред њега. Погледа према долини и
граду стијешњеном каменим брдима, а туга му зароби срце, па он тихо заплака. Гледа два

сокола како лете непрегледном долином и плаче.

Плакао би још дуго да врана није искористила свој тренутак и доскочила на камен гдје је
стајало грожђе. Коста се окренуо. Када је видио како врана једе грожђе, престао је да плаче,
осмијех се вратио на његово лице.

Камење које је изнио на највишу тачку изнад града, Коста је с напором дигао изнад главе

и гледао како се камен по камен котрља низ камену литицу. Вјеровао је да ће сутра опет све
бити непоновљиво, исто као и данас.