Page 68 - Emir Kusturica - Sto jada
P. 68
јагњад отворила пут у слободу. Укочени од страха нису могли да направе нови корак. Коста
и Млада су се гледали. Са обје стране стајала су она два војника. Сви су били матирани
истином да сваки корак може да их однесе у смрт. Једино је Млада била потпуно помирена
са смрћу. Хтјела је да спасе Костин живот. Најближа шуми, окренула се и потрчала у цик-
цак. Сви су је нијемо гледали. Један од војника упери пушку у Младу, нишанећи искорачи, а
мина га у трену разнесе. Млада је и даље трчала, док је и други војник окренувши леђа Кости
сада нанишанио у њу. Коста се бацио кроз ваздух, пао на војника, а овај се набио на бодеж.
Гледао је како му крв липти из вратне жиле и зачас је и сам био сав у крви. Придигао се и
викнуо:
- Стани, Млада, стани, готово је! Спасени смо!
Млада се зауставила.
Гледали су се, он је прво махао, а она се зауставила у полукораку, не знајући ни сама како
је протрчала кроз минско поље. Дрхтала је од среће што је жива, али и од страха што је
неким чудом застала баш на том мјесту и што не зна шта ће бити даље. Она је махнула
Кости, он је испружио руке испред себе. Само је длановима показивао лијево-десно. Нијемо
је хтио да јој каже како не смије да се миче ни на једну страну. Она се осмјехну и уплаши
још више. Дигне руке у ваздух да га одобровољи и насмија се.
Коста је махао из даљине:
- Љубави, не мичи се! Не мичи се, ја ћу стићи до тебе!
Није га чула. Срећна што више нема потјере за њима, искорачила је ирема пању. Хтјела је
да сједне и одмори се док Коста не стигне. Само што је искорачила, стигла ју је страшна
судбина. Мина је под њеном ногом експлодирала и разнијела њено тијело. Као да види
страшну слику краја свијета, Коста паде на кољена, уздрхта и погледа према небу и Богу.
III
Ни цвркут птица, ни учестала звоњава стада оваца које се брзо и лако сели с краја на крај
ливаде, ни лавеж паса који су трчкарали и држали стадо на окупу ништа од тога није могло
да пробуди монаха Косту. Заспао је пред зору по неписаном протоколу његовог живота и
муке која је томе претходила. Када би замор успио да му обори очи пред зору сан је био
кратак, али га је спуштао дубоко у кошмаре које касније, када би се пробудио, није могао да
преприча. Тек када је коза скочила на његова врата, он се придигао.
Поглед му се зауставио на ватри јер ју је ваздух који је ушао кроз отворена врата
распалио, ужаривши дрво које је пред спавање бацио испод верига. Устао је, а кроз прозор се
видјело како је сунце почело да грије брдо изнад долине. Три пса су уживала у игри
скупљања оваца, а Коста је захватио лонац воде и запљуснуо лице.
Прекрстио се гледајући у икону Светог Саве, сагео се и три пута додирнуо камени под.
Конопац закачен за куку на каменом зиду везао је за каиш на панталонама и окретао се док
га није равномјерно, од каиша до врата, обмотао око свог тијела.
Сунчано јутро само је појачало бјелину херцеговачког камена од којег су изграђене куће у
селу Увијеће. Напуштено херцеговачко село није изгледало сабласно као многа насеља у
којима нико не живи. Некада је у селу било триста душа, а сада је ту само један човјек који
држи овце, припрема и износи сир на требињску пијацу. Махнуо му је из поља док је Коста
враћао козу навикнуту да јој да шаку кукуруза пошто га редовно буди. Већ је пролазак кроз
