Page 74 - Emir Kusturica - Sto jada

наједном, потеку ми сузе.
- Плачеш, пичко, а?! - одмах ме је дочекао Ћоро.
- Само једна суза!
- Прави мангуп не цмиздри ни кад му стара рикне!

- А ти? Ниси плако кад ти је стари умро?
- Пусти ти мене, ја сам твој бос, хајдмо горе.
Звали смо га Ћоро пошто је жмиркао док чита или гледа у даљину, а није хтио да носи
наочаре да не би изгледао шмокљасто. Он је био најјачи у раји, тукао се са старијима и први
је обукао пантоле каро-дезена. Због тога су га наставници звали кловн.
- Ако сам ја кловн, ви сте онда, директоре, кловно!
- Пази шта говориш!

- Је ли Род Стјуарт кловн, и он носи ваке пантоле?
- Пази шта говориш.
- Човјек има пара да вас све купи заједно са читавом школом и том зборницом и
дневником ђе нам закључујете кечеве!
- Пази шта говориш! - понављао је уплашени директор школе „Хасан Кикић“.

Црни је био најнижи, али најбржи и није се одвајао од шрафцигера. Њиме је чачкао зубе,
чистио нокте, проваљивао трафике, шиљата справа га је чувала од насртаја снажнијих
момака из улице. Увијек је ходао најмање десет корака испред нас. Ево га и сада предњачи
на путу према Црном врху. Тако се звао врх Горице и није име добио због Цигана који су
тамо живјели, иако човјек може тако да помисли пошто су их у граду звали црнци. На крају
циганске махале, у дворишту Орхана Сејдића, одигравале су се борбе паса. Овога пута, кажу,
спремили су спектакл! На живот и смрт кољу се ротвајлер и вук.
- Навали народе, нема шале, нема преваре, туча вука који није пристао да буде пас и

ротвајлера који се не боји вука, па ко преживи! - свуда је вјетар разносио из звучника
пискави глас лајавца.
Кад смо прилазили групи која се дијелила на навијаче ротвајлера и вука, из непознатог
разлога вратила ми се прича о Моми Капору.
- Мој стари каже да је Момо Капор аристократа због догађаја с мајком!

- Хало, живот и смрт, то су питања, јебо те та твоја аристократорија... Пусти Капора,
болан, и његову стару, гледај вамо! - говорио је Ћоро стављајући Орхану Сејдићу сто динара
у руку. - На вука стотка!
Овај је одмах написао Ћорино име у тефтер и узео паре руком на којој је имао само три
прста. На Горици се вјечно расправљало о томе да ли га је жена угризла послије преваре,
или му је столарски струг однио два прста. Орхан се насмијао и показао на борилиште.
Ћоро се пробио у први ред. Првом до себе је, по старом обичају, ударио шамар, па тек

онда рекао:
- Немој да ти шамар опалим, бриши одавде!
Није волио пропалице, иако ни сам није служио за примјер. Он је изгреде и ситне крађе
схватао као нешто неизбјежно. Исто тако су мислили старији мангупи. Радо су причали о
правди, дивили се онима који су и паметни и мангупи, а нису криминалци. Њихов сан је био
да буду добри, уљудни, да не псују, да читају књиге, али им је судбина одредила порок као

животни пут. Највише њих је завршавало у затвору. Палили су се на идеју како у природи ред
заводе вукови и чисте је од олоша. Они су то радили међу људима.
- Погледај их на шта личе! Ни за једним мајка не би заплакала! - рекао ми је Ћоро