Page 70 - Emir Kusturica - Sto jada

страхопоштовањем гледају на своје мртве. Стајао је непомично. Мало је придигао велики
терет са леђа премјестивши каишеве на други дио рамена. Онда је тишину прекинула сива
„лада“ са упаљеним стоп свјетлима. Претицала је колону и сви људи у погребној поворци
ћутке су и са пријекором гледали аутомобил који јури поред њих. Тада је возач „ладе“

изненада закочио. Сви су видјели како на задњем сједишту жена у поодмаклој трудноћи
запомаже. Возач је изашао из кола и пришао жени у црнини.
- Реци ми је ли Мара с вама?
- Тамо, на крају!
- Ако ми не помогне, Ана неће стићи жива до болнице!
Жена је показала на крај поворке и човјек је потрчао на зачеље, а по гестикулацији се
видјело да је друга жена у црнини схватила шта би требало да уради. Крстећи се док су

пролазили покрај сандука, обоје су кренули ка „лади“. Трудница се извијала покушавајући да
тако умањи порођајне болове, док је возач возио уназад, а када су стали иза колоне, жена је
истрчала с неком кантом, заграбила воде и пожурила назад.
Погребна поворка је одмицала, а жена на сједишту је све више запомагала. Само што је
посљедњи човјек у црнини замакао иза винограда, зачуо се глас новорођеног дјетета. Појава
новог становника града изазвала је на Костином лицу осмијех. Прешао је улицу и кренуо уз

ријеку.

Увијек је велики млин који се лако окретао и на врховима кашика испуштао воду
привлачио Костину пажњу. По ко зна који пут мислио је како је круг фигура у коју стаје баш
све. Да ли је и космос круг? Једино му се чинило да његов живот испада из те фигуре.
Можда је и бескрајна васиона, на крају, један обичан круг. Копкало је Косту има ли ичег иза
те кружнице, док је споро помјерао ноге кроз воду Требишњице.

- Лако је мени док ме води овај пут - помислио је пролазећи камењаром кроз шипражје.
Чим је стао у подножје брда, постало му је јасно да борба тек почиње. Зауставио се и са
страхопоштовањем, сасвим полако, придигао главу према врху. Осјетио је како му срце бије
у грудима. Није могао да ишчека тренутак када ће узбрдица у њему распламсати страст коју
нико није могао да разумије. Упутио се према врху гледајући у камен испод ногу.
Није, ето, успио у посљедњих десет година да ногама утисне у камен трагове који би

чврсто и непомично стајали. Чудио се, свеједно, како срне направе стазуу цик-цак, како
четвороношци лако трче узбрдо. Када би се зауставио да се одмори начас, најтеже му је
падало што су козе, брстећи шибље у кршу, тако лако скакутале испред њега.
- Када бих био птица, или барем коза - помислио је.
Козе испред њега нестајале су и само су њихова звона остајала као траг који би
постепено ишчезао. А када су и звона утихнула, чули су се само зрикавци. Чинило му се да
сунце и не сија ако њих нема. Како се сунце кретало према зениту, добијали су већу

инспирацију, па му се причињавало да се сав тај камењар не види, него само чује.
Коста је видио врх испред себе и знао је да ће и овог пута стићи до њега. Није гледао у
ноге, па се често дешавало да запне стопалом о мантију и онда је био довољан мањи камен
да га саплете и обори на земљу. На саплитање је навикао. Сваки пут је у паду морао да се
окрене леђима према тлу и тако заправо легне преко руксака напуњеног камењем. Тако је
било и овог пута. Само што је падајући угледао на небу соколе како се удвајају. Личило је и

то на игру коју небо исцртава да би он уживао у слици што призива сјећање и снове који су
обиљежили његов живот. Сузе су му потекле крајевима очију, али се брзо прибрао. Соко и