Page 85 - Emir Kusturica - Sto jada

хаубу „заставе“ на којој се вртило плаво свјетло. Од удара његовог тијела нестало је плавог
свјетла. Шофер и Ћоро потрчали су у шуму, а онда се зачуо пуцањ.
Помислио сам да је пала мртва глава, али је срце јако ударало у грудима, па су мисли
биле неразговијетне. Једва сам истрчао на неку узвишицу. Прст пред оком се није видио, а

било је рано да се довикујемо. Горе на небу само мјесец, ниједне звијезде. Важно ми је било
да се крећем.
- Шта ми је требало да се увлачим у туђу кожу? прошапутао сам.
Смирила ме мисао о Амри. Њене ноге нико није могао да ми избије из главе. Мислим да
то не би успио ни Мате Парлов. Моје кретање се претворило у монотонију. Тако је било због
побрканих мисли, а онда се иза неког дрвета чуо урлик, учинило ми се да је диносаурус из
земаљског музеја искочио пред мене!

Скочивши у страну, ставио сам Дланове преко главе. Чинило ми се да чујем Комадину и
Ћору како се кидају од смијеха. Савијен, хтио сам да заузмем што мањи простор и да будем
што мањи плијен за звијери.
- Јебите се обојица - чуло се како псујем у планини. - Ђе је Црни?
- Није далеко.
Зачас је шумом одјекнуло име Црног. Сакрио се иза неке ловачке чеке и док му нисмо

пришли на корак, није хтио да се одазове. Сумњао је да га полицајци навлаче у замку. Стајао
је са шрафцигером у руци. Увијек је шиљата справа у његовој руци значила борбеност и био
сам сигуран да би шрафцигер забио у стомак свакоме ко би кренуо на њега. Једном је испред
школе избо неког Шиптара јер му је овај напао сестру.
На Међеђу смо изашли тешко. То је један од врхова Прења гдје је Комадина имао друга из
војске.
- Шта нам уради Момо Капор, мајку ти јебем!

- Није ти урадио Момо, него твоја гузица - одговорио сам Црном.
- Јој, ако икад заглавим у затвору прочитаћу сабрана дјела Моме Капора.
- Нема он сабрана дјела, млад писац!
- Да сам књижевник, прво бих написао сабрана дјела!
- А што?
- Како што? Онда бих са регала гледао како домаћин кара домаћицу!

Смијех је одзвањао планином и трајао је све док Комадина није покуцао на врата
напуштене колибе. Одмах се чуо пуцањ из ловачке пушке. Попадали смо ко покошени.
- Овдје је то нормално - рекао нам је Комадина, а када је испаљен друти метак, викнуо
је: - Исмете! Хало, мајмуне, не пуцај! Комадина је! - а затим је шапнуо: - Сад ћете видјети
како изгледа Ћело дуге косе!
- Како то?
На вратима се појавио човјек ћелав на тјемену, а дуги праменови косе висили су му од

пола главе до рамена. Насмијао се, а боље би било да није, пошто је у глави имао само један
зуб:
- Никад не знаш ко наилази у глухо доба ноћи. Само што сам почео да вечерам. Не волим
да прекидам јело. Хајте, хајте, таман имам вишка меса.
Гола сијалица на плафону жмиркала је и освјетљавала наш улазак у колибу. У углу је
стајао вучјак и жвакао неко сирово месо. Ћело дуге косе вратио се за расклиматани сто и

наставио да једе. Нико није могао да провали како једе са само једним зубом. А жвакао је!
Разријешио нам је ту дилему када је из уста вучјака извадио сажвакано месо и прогутао га.