Page 149 - Odiseja
P. 149
Homer: Odiseja
17. X. doživljaj: Trinakija. 260—398.
A. Oluja. Glad. Odisej pada u san. 260—338.
260 Pošto se hridinama uklonismo tima i Skili
Ì s njōm strašnoj Harìbdi, na blaženi dođemo otok,
Otok božanski, na kojem i goveda širokih čela
Bješe i mnogo ovaca, a svima je bog Hiperìōn
Helije bio gospodar. Na pučini u lađi crnoj
265 Ja već goveda čuh gdje iz obora muču i ovce
Bleje, i odmah ja opomenuh se besjede tada,
Što mi Tebánac reče Tirèsija, slijepi prorok,
Ktome i Eejka Kirka, kad veljaše, otoku Sunca,
Ljudskog vesèlioca, da uklanjat mi se valja.
270 I tad drugovima ja progovorim u srcu jadan:
»»Čujte me, stradalci teški, o drugovi moji, što velim
Da vam iskažem riječ Tirèsijē, koju mi reče,
I riječ Eejke Kirke, kad veljaše otoku Sunca,
Ljudskog vesèlioca, da uklanjat meni se valja.
275 Ona je rekla, najveće zlo da ovdje nas čeka.
Nego crnom ded lađom mimoiđite ostrvo ovo.««
Tako im rečem, i u njih u sviju prepukne srce,
Pa mi nemilu riječ Eurìloh odgovori odmah:
»»Strašan jesi ti, Odiseju, ȉ b'jēsa pun si,
280 Udi te nikad ne bole, od željeza sve je u tèbe!
Druzi su umorni tvoji i još se ispavali nisu,
A ti im na zemlju stupit ne dadeš, večeru dobru
Sebi da zgotove oni na òtoku oblitom odsvud,
Nego u brzu goniš nas noć, da od òtoka ovog
285 Sada bježimo mi i po plavetnom lutamo moru.
Zli se rađaju vjetri u noći i zatiru lađe, —
Kako bi tada se tko uklonio prijekoj smrti,
Ako se digne olúja iznèbuha ì vjetar silan,
Duhne li ljuti Zefir il' Noto, kojino lađe
290 Najčešće taru, kad vječnim i nije bozima drago?
Nego se crnoj noći pokorimo dajmo svi sada:
Ostan'mo kod lađe crne i večeru gotov'mo sebi,
U lađu uđimo zorom i brodimo širokim morem.««
Tako mi reče Eurìloh, i ostali povlade njemu.
295 Kad ja već vidim, da bog nam dosuđuje nevolju hudu.
Besjedu započnem s njim i krilate prozborim r'ječi:
»»Vrlo, Euriloše, ti i ostali silite mene;
Nego se meni dajte zakunite zakletvom tvrdom,
Ako nađemo gdje il' goveđe stado il' ovčje,
300 Nitko u drskosti zloj da grijeha neće učinit,
Te bi govedo zaklo il' ovcu, nego u miru
Jedite ònō jelo, što dade vam besmrtna Kirka.««
Tako im rečem, i oni po mojoj zakunu se želji.
Kad mi se veće zakùnū i kada zakletvu svrše,
149
