Page 150 - Odiseja

Homer: Odiseja

305 Dobro građenu lađu u luci prostranoj tada
Ustavimo vodi nablízu slatkoj, i tada
Iz lađe iziđu druzi i večeru zgotove vješto.
I kad namire već za pićem i za jelom žudnju,
Sjete se milih drugóvā i udare za njima u plač,
310 Koje iz prostrane lađe izvúkāvši izjede Skila;
A njih, dok plakahu tako, i sanak osvoji slatki.
Noći kad trećina samo još osta, kad nagnuše zv'jezde,
Oblačnik Zeus nam vjetar veòma žestoki posla
Ì s njīm strašnu olúju te ȍblācima ogŕnu
315 Zemlju i more on, s nebesa ȉ nōć se spusti.
A kad ranoranka zora ružoprsta osvanu veće,
U udúbenu spílju, gdje igrališta su krasna
Bila i sjedala nimfa, povučemo, smjestimo lađu.
Drugove u skup sazovem i njima rečem ovako:
320 »Drugovi, u lađi brzoj imade jela i pića,
Zato da ne bude zla, u goveda nemojte dirat,
Jer su goveda ta i ovce pretile strašnog
Helija boga, što sve i vidi i čuje odozgo.«
Tako rečem, i tîm im nagovorim junačko srce.
325 Ali mjesec je sav neprestano duvao Noto,
I drugog nikakvog vjetra do Nota nȅ bī i Eura.
Dok su mi druzi hljeba i crvenog imali vina,
Dotle ne dirnuše stada želéći izbavit život.
Ali kada se već premàče u lađi hrane,
330 Onda od nužde stanu obilazit, tražiti lova,
Riba i ptica tražit i štogod bi u ruke došlo,
Kukama svinutima, jer glâd ih po utrobi trgo.
Ja se na òtok sâm udaljih, da bih se mogo
Moliti bogovima, proputio ne bi l' me koji.
335 Pa kad na otok ja se ukradem drugòvima svojim,
Onda operem ruke na zavjetrini u vodi
Te se bòzima svima vladárima òlimpskīm mòlih,
I tad oni mi oči obàsūše slađahnim sankom.

B. Drugovi Odisejevi kolju Helijevo stado. 339—398.

A zlim savjetom tada Eurìloh svjetova društvo:
340 »»Čujte me, stradalci teški, o drugovi moji, što velim:
Mrska je svaka smrt doduše jadnícima ljudma,
Ali je od gladi umr'jet i dočekat udes od svega
Najgore; nego izàgnāv od goveda Sunčevih sada
Najbolja bogovima, vladarima širokog neba,
345 Žrtvujmo; dođemo l' jednoć na Itaku, očinsku zemlju,
Obilan mi ćemo hram sazidati Hiperiónu
Heliju, priloge mnoge skupòcjene u nj ćemo metnut.
Ako l' se rasrdi on visokòrogīh goveda radi,
Htjede li razbit nam lađu te drugi mu povlade bozi:
350 Radij sam u val zijevnut jedamput i život pogubit
Negoli dugo se mučit na òtoku pustome ovom.««

150