Page 41 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

Једне ноћи заптије су опколиле Ћамилову кућу, извршиле
преметачину. Однели су му све књиге и рукописе, а њега зато-
чиле у његовој рођеној кући.
Кад је валија угледао гомилу књига, и још на разним
језицима, и множину рукописа и бележака, он се толико зап-
репастио и тако наљутио да је решио да на своју одговорност
ухапси сопственика и пошаље га, заједно са књигама и харти-
јама, у Цариград. Сам себи није умео да објасни зашто књиге,
нарочито стране књиге и у оволиком броју, изазивају у њему
такву мржњу и толики гнев. Али мржња и гнев нису ни тражи-
ли објашњења, него су се узајамно подстицали и узајамно рас-
ли. Валија је био уверен да није погрешио и да је ударио по
правом месту.
На вест о хапшењу Тахирпашиног сина узбунили су се
многи угледни људи, нарочито они из улеме. Сам кадија, учен,
старији човек и пријатељ Тахирпашин, лично је отишао до
валије. Изнео му је цео Ћамилов случај. Да је без порока, да
својим начином живота може послужити као пример доброг
младића и правог муслимана, да је због несрећне љубави пао
у неки занос и меланхолију и сав се предао науци и књизи, ако
је у том можда претерао, да на тотреба гледати пре као на
болест него као на неко рђаво и злонамерно дело, и да заслу-
жује обзир и сажаљење а не прогон и казну.Цела ствар је очи-
гледно један велики неспоразум. То чим се он бави, то је исто-
рија, наука, а од науке не може бити штете.– Али све се то
разбијало о глупост и неповерење тога чиновника.
– Нећу ја, ефендија, да лупам главу о том. Ја историју,
или како се то зове, не знам. А боље би, чини ми се, било и по
њега да је не зна ни он и да не испитује много шта је који сул-
тан некад радио, него да слуша оно што овај садашњи запове-
да.
– Па то је наука, то су књиге!– упао је огорчено кадија
који је из искуства знао како штетни, и по друштво и појединца
опасни могу бити људи који због своје ограничености неогра-
ничено верују у своју памет и проницљивост и у тачност сваког
свог суда и закључка.
41