Page 36 - Ivo Andrić - Prokleta avlija
P. 36

ком је дете умрло, сазнала је од мужа тајну о добронамерној
          превари коју су извршили на броду са телом умрле девојчице.
          Ту  тајну је једном  приликом поверила својој најбољој  друга-
          рици. После неке женске свађе, та другарица је, у својој глу-
          пости и жељи за осветом, саопштила то другима. На неразум-
          љив  и  неразумљиво  свиреп  начин  ствар  је  дошла  до  мајке.
          Несрећна  жена  је  тек  сада  излудела  оџалости.  Трчала  је  на
          гробље, копала ноктима земљу са гроба. Морали су силом да
          је одводе и да је затварају, јер је хтела да скочи у море за ћер-
          ком. То је било право лудило. Требало је неколико година да
          жена прездрави од своје нове жалости. А потпуно оздравила
          није никад.
               Лепу и несречну удовицу просили су многи Грци, али она
          је све редом одбијала, огорчена на своје рођаке, па и на све
          сународнике.  Тек после  неколико  година  удала  се,  на  опште
          изненађење,  за  једног  Турчина.  Много  старији  од  ње,  богат,
          угледан и школован човек, који је у млађим годинама заузи-
          мао  високе  положаје  у  државној  служби,  тај  Тахирпаша  је
          живео повучено, лети на имању крај Смирне, а зими у својој
          великој кући у граду. Од своје жене није тражио да промени
          веру; само се није показивала на улици откривена лица. Ипак
          је та удаја изазвала велику узбуну међу Грцима. А брак младе
          Гркиње  са  шездесетогодишњаком  пашом  био  је,  поред  свих
          клетви грчких жена и попова, не само срећан него и плодан.
          За прве две године родило им се двоје деце, прво ћерка, па
          син. Син је био снажан и растао добро, али ћерка је била сла-
          буњава, а у петој години умрла је од непознате болести, после
          дводневног боловања. Мајка, која се ни од оне прве жалости
          није никад потпуно опоравила, пала је сада у тешку и неизле-
          чиву  меланхолију.  У  смрти  и  ове  друге  кћери  тражила  је  и
          налазила прст неких виших сила, осећала се проклетом инедо-
          стојном, занемарила  је потпуно и мужа и сина.  Сушила  се  и
          топила нагло. А друге године смрт је дошла као избављење.
               Дечак,  који  се  звао  Ћамил,  био  је  леп  (мајчина  лепота,
          само у мушком виду) и паметан и добро развијен, први пливач
          међу друговима и победник на свима рвањима. Али врло рано
                                          36
   31   32   33   34   35   36   37   38   39   40   41